Dobro je poznato da pisci mogu da ostvare ogromne zarade prodajom autorskih prava za adaptaciju svojih književnih dela u filmove ili televizijske serije. Ali, to nije bio slučaj sa našim nobelovcem Ivom Andrićem.
Filmska industrija, posebno Holivud, često nudi visoke novčane iznose kako bi stekla prava na ekranizaciju popularnih romana. Ove ponude privlačne su zbog globalne vidljivosti i potencijalne komercijalne uspešnosti, što ih čini gotovo neodoljivim za mnoge autore.
Holivudske produkcije takođe otvaraju vrata široj publici i omogućavaju književnicima da svoj rad predstave na potpuno nov način.
Neki od najpoznatijih svetskih pisaca, poput Vilijama Foknera, Ernesta Hemingveja, DŽona Stajnbeja i Gabrijela Garsije Markesa, prodali su autorska prava američkoj industriji snova za svoje književne klasike, često za značajne iznose.
Međutim, jedan od retkih dobitnika Nobelove nagrade za književnost koji je odoleo ovoj primamljivoj ponudi bio je Ivo Andrić.
Doduše, jednom je primio na razgovor holivudskog producenta sa ponudom za ekranizaciju njegovog najpoznatijeg romana „Na Drini ćuprija“, ali se to nije dobro završilo.
„Tehničko savršenstvo u službi kretenizma“
Dobro je poznato da Andrić nije imao visoko mišljenje o američkoj filmskoj umetnosti. Posebno mu se nisu dopadali američki crtani filmovi.
U intervjuu sa Ljubom Jandrićem jednom prilikom je istakao:
„Američki crtani filmovi su tvrdi, bez duha i prave lepote. U svakome od njih mora nešto da se prevrne i razbije, ne jednom, već stotinu puta. U njima nema ničeg poučnog za decu. Umetnički, mnogo su bolji poljski, češki i ruski filmovi. Samo njih, na žalost, ređe prikazuju na malom ekranu. Ono što je moj prijatelj Monterlan kazao za američki film može mirne duše da se odnosi i na crtani film koji nas sve više zapljuskuje preko ekrana: „Američki film!… Hoćete li da povratim večeru! Tehničko savršenstvo u službi kretenizma, zar postoji veći greh protiv ljudskog duha?“.
Prebledeo kada je pročitao
Međutim, s vremena na vreme Andrić je primao holivudske ponude, makar iz pristojnosti. Posebno ga je zanimalo šta ima da mu saopšti jedan uporni producent koji je tvrdio da je napisao idealan scenario za film Na Drini ćuprija. Producent je nudio i veliki novčani iznos u zamenu za autorska prava.
Ivo Andrić nije mogao da veruje kada je pročitao scenario za predstojeću holivdusku produkciju. Iako su mu nudli veliku svotu novca, izmene mu se nisu dopale.
Kada su se sastali, Amerikanac mu je uručio scenario. Andrić je krenuo da čita scenario i postajao je sve bleđi. Kada ga je pročitao, pokušavao je da sakrije izraz neverice na svom licu.
Scenario koji je Andriću ponuđen nije imao gotovo nikakve suštinske veze sa njegovim književnim remek-delom. Umesto toga, delovao je kao tipičan predložak za površni holivudski film. Složena priča njegovog romana, koja obuhvata viševekovnu istoriju višegradskog mosta, bila je uprošćena do tačke romantične komedije, gde je, po holivudskom scenariju, lik Lotike, jevrejske vlasnice hotela, zaljubljen u čuvenog gradskog prosjaka Ćorkana, a priča se završava njihovim brakom – očigledno pod uticajem želje za „hepi endom.“
Ivo Andrić, poznat po svojoj staloženosti i uljudnosti, nije dopustio da ga ovakva ponuda izbaci iz takta. Mirno je vratio scenario producentu, zahvalivši se na velikodušnoj ponudi, ali ju je odbio.
