Papa Franja će u istoriji ostati upamćen kao papa reformi.
Dvanaest godina pontifikata Pape Franje u očima mnogih vernika, ali i nevernika, jedno su od najboljih razdoblja Katoličke crkve u novijoj istoriji, koja je pod njegovim papinstvom otvorila svoja vrata, pokazala brigu za siromašne, ali i one druge i drugačije.
Tokom svojih godina na čelu Katoličke crkve papa Franja postao je globalno omiljena i cenjena osoba, ali je takođe izazvao i više nego što je trebalo kontroverzi, od kojih se većina, zahvaljujući društvenim medijima, odvijala vidljivo u stvarnom vremenu.
Čini se da je na neki način papa Franja za to bio predodređen. Već je samo njegovo imenovanje bilo kontroverzno, jer je izabran nakon što je njegov prethodnik Benedikt XVI. podneo ostavku zbog bolesti.
Da će krenuti putem reformi, dao je naslutiti kada je uzeo papinsko ime Franja u čast sv. Franji Asiškom, zaštitniku siromaha.
Nakon početne „faze medenog meseca“ posle Franjinog izbora, za koju je on sam predvideo da neće dugo trajati, polako je počela kritika i postalo je jasno da je došlo do velike promene u tonu u odnosu na prethodna dva pontifikata.
Franjine odluke i poruke često su izazivale kontroverzne. Jasna odluka da se uključi u ono što se konvencionalno smatra političkim raspravama, od ekonomije do migracijske politike, i naravno, strana koju je zauzeo izazivale su rasprave gotovo od samog početka.
Reputacija marksiste
U početku se rasprava usredsredila na njegovo zagovaranje siromašnih i rutinsku kritiku kapitalističkog sistema, čime je među nekima stekao reputaciju marksiste.
Njegovo kritikovanje ekonomije slobodnog tržišta takođe je dovelo do pojačanog otpora, naročito među desnim američkim katolicima, pa je jedna konzervativna američka radijska medijska kuća 2013. optužila Franju da podržava „čisti marksizam“.
Te tvrdnje su zacementirane kada je papa primio raspelo u obliku srpa i čekića, tradicionalnog komunističkog simbola, od bolivijskog predsednika Eva Moralesa tokom posete Južnoj Americi 2015., te kada se nekoliko meseci posle susreo s Fidelom Kastrom tokom kratkog zaustavljanja na Kubi.
Beleška 351
Iako možda ni jedan trenutak, nijedna odluka u celoj vladavini pape Franje nisu izazvali takav udarac kao njegov postsinodalni poziv na buđenje iz 2016.
Amoris Laetitia, ili „Radost ljubavi“, koja se temelji na zaključcima Biskupske sinode o porodici 2014. – 2015.
Preciznije, galama se nije digla toliko zbog samog dokumenta, već se više usredsredila na belešku 351 osmog poglavlja, u kojoj je papa oprezno otvorio vrata razvedenim i ponovo venčanim parovima da primaju sakramente od slučaja do slučaja.
Beleška se nalazi u delu o ranjenim porodicama i porodicama koje žive u neregularnim situacijama, gde se kaže da „pastor ne može osećati da je dovoljno jednostavno primeniti moralne zakone na one koji žive u ‘neregularnim’ situacijama, kao da su oni kamenje za bacanje na ljudske živote“.
Zbog olakšavajućih faktora, papa je rekao da je moguće da ljudi koji žive u „objektivnom stanju greha“ još mogu živeti u Božjoj milosti i mogu rasti u toj milosti uz pomoć Crkve.
U tom trenutku papa uključuje sada zloglasnu fusnotu 351, u kojoj kaže, u smislu pomoći Crkve:
„U određenim slučajevima, to može uključivati pomoć sakramenata.“
Franja u belešci podseća sveštenike da „ispovedaonica ne sme biti mučilište, nego susret s Gospodinovim milosrđem… Takođe bih istakao da euharistija nije nagrada za savršene, već snažan lek i hrana za slabe“.
Pristup pričesti za rastavljene i ponovo venčane parove bio je jedno od najžešćih spornih pitanja tokom biskupskih sinoda o porodici, a mnogi su tvrdili da bi dopuštanje toga predstavljalo kršenje službenog crkvenog učenja i impliciralo promenu u katoličkom pogledu na brak.
Stav je pape Franje, međutim, bio da nije svaki par isti i da ni jedna situacija nije crno-bela, tako da crkveno učenje ovakvo kakvo jeste dopušta prostor pastorima da budu blizu tim parovima i da sa njima pravilno razlučuju može li se i kada pristupiti pričesti.
