Pamti mnogo toga što, kako kaže, vredi otrgnuti od zaborava.
„Nekada su mladoženjama protiv uroka davane razne trave, a devojkama beli luk. Tisovo drvo se stavljalo u kesicu za uroke i sreću, najčešće ga je nosila mlada, ali se davalo i muškarcima koji su išli u rat. Ipak, oduvek se više štitio lepši pol, mlade su posipane šećerom“, objašnjava ona.
Biljana je nasleđe svoje majke primila i kroz ćilime stare 90 godina.
„Ćilimi se ne peru. Iznesu se na sunce, na Vidovdan i zbog moljaca i zbog običaja. Za svadbe se svekrvi pripremalo: marama, bluza, suknja, podsuknja… A svekru i deveru obavezno čarape i maramica. Mlada je donosila i češljaru vezeni zidni držač za češalj, koji se kačio kraj ogledala. I torbu za krpe, jer nekada nije bilo rukavica za pleh, krpe su se vadile iz tih torbi što su stajale kraj šporeta“, priseća se Biljana.
Svako selo ima svoje. Svaka kuća svoju verziju. I svaki običaj svoju tišinu koju vredi prekinuti pričom.
„Za Ivanjdan se bere lekovito bilje. Mi u kući čuvamo kantarion za ulje, prave se venčići od ivanjskog cveća. Za Petrovdan se pletu venčići od Petrovca koje devojke nose u kosi. Na Vidovdan se garderoba i pare iznose napolje, da se ne ubuđaju i da se umnože. Nije bilo banaka, pare su bile u slamarici, pa je važilo ono: da ih sunce vidi“, zaključuje ona.
Običaji nisu samo tradicija, oni su tiha veza između onih koji su živeli pre nas i nas samih. Biljanina priča nas podseća da nisu sve vrednosti u brzini i novom. Neke su u krpi kraj šporeta, u češlju na vezu, kao i u šećeru na ramenu mlade.
Upravo u tim nežnim gestovima, u tišini zaboravljenih češljara ogleda se ono što treba sačuvati: običaji, tradicija, dostojanstvo žene, toplinu doma i sećanje koje ne bledi, vredno je pomena i „otrgnuti“ od zaborava.
