Viktor Lazić iz Beograda obožava i živi za putovanja. Ne ona obična ‘instagramična’ u evropskim prestonicama, već specifična i avanturistička po udaljenim zapećcima sveta, ostrvima i divljim prirodama – sa smeštajem u lokalnim plemenima. Ta ljubav prema putovanjima donela mu je i ljubav života, ali i jedno umalo bračno iskustvo iz kog je jedva živu glavu izvukao.
Viktor Lazić otkrio je svoju neverovatnu ljubavnu priču – od toga kako je 2007. godine sa slučajne svadbe u Indoneziji od nametnute žene bežao punih 18 sati, do toga kako je na ostrvu Java dve godine kasnije sreo Itu, osam godina mlađu devojku koju je 2022. oženio u haljini.
Viktor je kao nadaleko poznat putopisac prošao skoro čitav svet i na jednoj od njegovih avantura desila mu se baš filmska situacija. Jedva je izvukao živu glavu od izrežirane svadbe na Sumatri.
Kažeš da je lepa, sutra je ženiš
„To se dogodilo 2007. godine u plemenu Batak. To je narod nekadašnjih ljudožera. U tom plemenu boravio sam nekoliko nedelja i udvarao se jednoj lepoj devojci. Uveče je bilo okupljeno celo selo na nekoj vrsti posela, a poglavica me je upitao da li mi se devojka sviđa. To je uradio pred svima, a meni se učinilo nekulturnim da kažem da mi se ne sviđa, mislio sam da bi ih to uvredilo i moglo da znači da je smatram za ružnu. Sutradan sam zatekao veliku feštu i obradovao se: rekoše mi da je u toku venčanje, a to znači da ću imati prilike da vidim njihove običaje i narodne nošnje“,
Nije u tom trenutku ni slutio šta ga čeka.
„Kada sam upitao da upoznam mladu i mladoženju, rekoše mi da sam ja mladoženja…“
Tada je shvatio da iste sekunde da mora da pobedne sa svog venčanja.
Živu glavu spasavao 18 sati bežeći preko vulkana
„Uz pomoć jednog prijatelja junački sam sa svog venčanja pobegao. Otići iz tog bespuća nije nimalo jednostavno, putovao sam 18 sati i promenio nekoliko prevoznih sredstava. Put je vodio preko kratera jednog vulkana, a vozač autobusa me je utešio rečima da u toj zemlji postoji ‘samo’ 126 aktivnih vulkana.“
Iscrpljen i bolestan, sa temperaturom oko 40 stepeni, stigao je u pleme, u kom inače vlada matrijarhat.
„Tamo su me odveli kod vrača koji me je, kao što to čine vračevi u raznim delovima sveta, propisno istukao. Logika je da sam se razboleo zato što je u mene ušao neki zao duh i, ako me dobro istuče, tom duhu će u mom telu biti neprijatno i on će ga napustiti, a ja ću ozdraviti. Ne znam šta mi je pomoglo: njegove batine, narodni lekovi koje mi je dao ili evropski lekovi koje sam takođe uzeo. Tek posle nekoliko dana mi je bilo mnogo bolje“.
Kada je stao i razmislio, kada je bio siguran da je daleko odmakao da ga niko iz plemena ljudoždera, sa čijom se pripadnicom umalo nije oženio, shvatio je da je previše bolestan da bi postojala ikakva verovatnoća da ga puste u avion kako bi se vratio kući.
„Da sam ostao tamo, život mi sigurno ne bi bio loš: tu žive orangutani, priroda je izdašna i život je lep. Ponekad žalim što sam tako otišao i brinem se za tu devojku, koja mora da je mojim bekstvom bila veoma osramoćena“, ispričao je.
Sadašnju ženu zaprosio među knjigama visokim preko metar
Itu, devojku sa ostrva Java, upoznao je 2009. godine kada se spuštao sa jednog vulkana. Ona je bila u biblioteci u regionu okruženom sa tri vulkana, a diirektor biblioteke bio je njegov prijatelj koji mu je mnogo pomogao kada su ga na prethodnom putovanju opljačkali.
„Otišao sam da ga posetim i pogledam biblioteku, a zatekao Itu… Tad je njoj bilo 16 godina, a meni 24. Razmenili smo kontakte, ona mi je napisala divno pismo dobrodošlice u Indoneziju i rastali smo se kao poznanici. Nikakve privlačnosti nije bilo. Povremeno smo bili u kontaktu, ali se nismo videli sve do 2017. godine, kad je buknula ljubav“, sitakao je.
Vrlo zanimljivo je i kako je Viktor zaprosio Itu. To se desilo u njegovom Muzeju knjige i putovanja na Banjici gdje je napravio izložbu džinovskih knjiga.
„Mnoga od tih izdanja veća su od jednog metra i teška po 15-20 kilograma. Ita je niskog rasta, kao i većina Indonežana, pa je među džinovskim knjigama izgledala kao Alisa u zemlji čuda. Tako sam je zaprosio“, sećao se.
Umesto odela – tradicionalna indonežanska haljina
U Indoneziji su se venčali u tamošnjoj nacionalnoj odeći.
„Ja sam obukao tradicionalnu haljinu za kojom je bio postavljen tradicionalni bodež keris. Za te bodeže Indonežani veruju da su živi i da mogu svojim duhom da ubiju i ako nekog ne dodirnu. Ali sam ja insistirao da se obred obavi po pravoslavnom običaju, tako da je venčanje održano u pravoslavnoj crkvi u Džakarti“.
Viktor je ispričao i zašto je od svih žena na svetu, a upoznao ih je mnogona svojim putovanjima, odabrao baš Itu.
„Ita je oličenje smirenosti i strpljenja. Ona je izuzetno jaka žena koja jačinu pokazuje na neposredan, ali uvek nežan način. Nikada ne diže glas, a svađa je za nju nešto nepojmljivo. A ipak uvek pokazuje jasnu čvrstinu svojih stavova, želja i namera i od njih ne odstupa. Uz to je veoma porodična, ali širokih shvatanja i puna razumevanja za moja putovanja i ekcentričnosti – pruža mi slobodu koju bih sa malo kojom ženom imao. Šta bih više mogao da poželim od životnog saputnika?“, upitao je na kraju.
