Mikelanđelova mermerna skulptura „David“, izuzetna u italijanskoj kulturi od 1504. godine kada je isklesana, u sadašnjoj eri brzog novca u središtu je zabrinutosti kustosa.
Razlog je što se njen verski i politički značaj umanjuje proizvodnjom hiljada magneta za frižidere i drugih suvenira koji se prodaju širom Firence, mnogi fokusirajući se na – Davidove genitalije.
Direktorka „Galleria dell’Accademia“ Sesili Holberg glavna je braniteljka Davida ciljajući na one koji profitiraju od njegove popularnosti i značaja, često na način koji ona smatra ponižavajućim.
Ona je time postala „David koji se bori protiv Golijata“ – nesputanog kapitalizma s vojskom uličnih prodavaca i vlasnika suvenirnica koji prodaju kecelje sa slikom te gole statue, majice sa opscenim gestovima i sveprisutne figurice, često u stilu pop-art neona.
Po nalogu Holberg, državni tužilac u Firenci je poveo niz sudskih postupaka pozivajući se na italijanski Kodeks kulturnog nasleđa koji štiti umetničko blago od omalovažavanja i neovlašćene komercijalne upotrebe. Njena akademija je od 2017. godine tako dobila stotine hiljada evra odštete.
Mnogi širom sveta su se obradovali zbog tih jedinstvenih pravnih pobeda i pitaju kako da to postignu i oni – rekla je ona za Asošijeted pres.
Usledila je pravna akcija za zaštitu remek-dela u drugim muzejima, uključujući Leonardovog „Vitruvijskog čoveka“, Donatelovog „Davida“ i Botičelijevo „Rođenje Venere“.
Presude u vezi s tim delima osporavaju široko rasprostranjenu praksu da su prava intelektualne svojine zaštićena na određeni period pre no što postanu javno vlasništvo: životni vek umetnika plus 70 godina – po Bernskoj konvenciji koju je potpisalo više od 180 zemalja, uključujući Italiju.
U širem smislu, te sudske odluke postavljaju pitanje o tome da li institucije treba da budu arbitri ukusa i u kojoj meri se ograničava sloboda izražavanja.
„To pokreće ne samo pravna, već i filozofska pitanja. Šta znači kulturno nasleđe? Koliko želite da zauzdate ideje i slike koje su u javnom vlasništvu?“, rekao je Tomas C. Danciger, advokat za tržište umetnosti iz Njujorka.
On je ukazao na čuvenu seriju Endija Vorhola inspirisanu Leonardovom „Poslednjom večerom“: „Da li ćete sprečiti umetnike poput Vorhola da stvore ono što je prethodno izvedeno delo?“ – pitao je Danciger. On smatra da bi mnogi na to gledali kao na „otimanje italijanskih sudova da kontrolišu i monetizuju umetnička dela u javnom domenu koja nikada nisu bila predviđena da budu plaćena“.
Italijanski Kulturni kodeks je neobičan po obuhvatu: u suštini se zauvek proširuje autorska prava muzeja ili druge ustanove koja ima ta dela.
Vatikan ima sličnu zakonsku zaštitu za svoja remek-dela i preko svog sudskog sistema traži pravne lekove za bilo kakvo neovlašćeno umnožavanje, uključujući komercijalnu upotrebu i narušavanje dostojanstva dela – rekao je portparol.
Grčka ima sličan zakon iz 2020. godine koji zahteva dozvolu za korišćenje slika istorijskih mesta ili predmeta za komercijalnu upotrebu i zabranjuje korišćenje slika koje „menjaju“ ili „vređaju“ spomenike.
Francuski muzej Luvr, dom nekih često repliciranih remek-dela „Mona Liza“ i „Miloska Venera“, napominje da njegova kolekcija uglavnom datira pre 1848. godine, što je stavlja u javno vlasništvo po francuskom zakonu.
Na suđenjima u Italiji se raspravlja o tome da li italijanski zakon krši direktivu Evropske unije iz 2019. u kojoj se navodi da svako umetničko delo koje više nije zaštićeno autorskim pravom, spada u javno vlasništvo što znači da „svako treba da bude slobodan da pravi, koristi i deli kopije tog dela“.
Evropska komisija se nije bavila tim pitanjem, ali je njen portparol rekao agenciji AP da se proverava „usaglašenost nacionalnih zakona kojima se primenjuje direktiva o autorskim pravima“ i da će se ispitati da li se italijanski Kodeks o kulturnom nasleđu meša u primenu te direktive.
Holberg je dobila prvi slučaj protiv preprodavca ulaznica koji je koristio sliku „Davida“, ciljala je i na magazin za muškarce „GQ Italia“ zbog stavljanja fotografije lica manekena na telo „Davida“, kao i na smelu verziju torbe „Le Pliage“ luksuznog modnog brenda „Longchamp“ u Firenci sa slikom „Davidovih“ genitalija.
„Longchamp“ smatra da njegov prikaz „nije bez ironije“ i da je ta torba „prilika da se sa zabavnom lakoćom izrazi kreativna snaga koja je oduvek bila duh Firence“.
Bez obzira koliko je tužbi pokrenula Holberg, nastavlja se širenje zloupotrebe „Davida“.
„Žao mi je što ima toliko neznanja i tako malo poštovanja pri korišćenju tog dela koje je vekovima hvaljeno zbog lepote, čistote, značenja, simbola, a pravi se sve – od neukusnih proizvoda do proizvoda od plastike“, rekla je Holberg.
Na osnovu uspeha Holberg i uz pomoć tehnologije internet-pretraživača, privatna služba koja čuva znamenitu Firentinsku katedralu progoni komercijalna preduzeća koja koriste njenu čuvenu kupolu u neovlašćene, a ponekad i omalovažavajuće svrhe – uključujući muški i ženski donji veš.
Do sada su pisma-upozorenja bila dovoljna da se od toga osustane bez suđenja, donoseći dodatnih pola miliona evra godišnje prihodima koji premašuju 30 miliona evra – rekao je za AP Luka Banjoli, predsednik „Opera di Santa Maria del Fiore“.
„Mi se generalno zalažemo za slobodu umetničkog izražavanja“ – rekao je Banjoli, ali „kada je reč o reinterpretiranim kopijama, teže je razumeti gde prestaje umetnička sloboda i počinju naša prava“.
Italijanski Kodeks kulturnog nasleđa važi od 2004. godine, suđenja je bilo i pre angažovanja Holberg koja je doprinela da se ubrzaju – kažu stručnjaci.
Sudska praksa se međutim još testira. Sud u Veneciji naložio je nemačkom proizvođaču slagalica „Rafensburger“ (Ravensburger) da prestane da koristi sliku „Vitruvskog čoveka“ što je bio prvi slučaju protiv kompanije izvan Italije. Presuda je implicitno odbacila argument „Rafensburgera“ da je italijanski zakon nekompatibilan sa direktivom EU o autorskim pravima – rekli su italijanski advokati.
Stručnjaci kažu da bi agresivni stav mogao da se izjalovi obeshrabrujući licenciranje italijanskih umetničkih dela što je izvor prihoda, a istovremeno ograničavajući reprodukciju remek-dela koja su „ambasadori kulture“.
Postoji rizik za Italiju, jer se može izabrati umetničko delo koje nije obuhvaćeno tim zakonom – rekao je Vitorio Čeruli Ireli, advokat za intelektualnu svojinu u „Trevisan and Cuonzo“ u Rimu. „U mnogim slučajevima, isto je da koristite Leonardovu sliku koja je u Velikoj Britaniji ili Leonardovu sliku koja je u Italiji. Samo se odabere šta je najlakše“ – rekao je on.
