Robert De Niro je možda jedan od najcenjenijih glumaca na svetu, ali kada ga je Džodi Foster prvi put srela na setu filma „Taksista“, nije bila impresionirana njim.
Tokom razgovora koji je obuhvatio njenu karijeru na Filmskom festivalu u Marakešu u nedelju, nakon što je primila nagradu, Foster se prisetila kako ju je De Niro „uzeo pod svoje okrilje“ i vodio je u kafiće da ispriča replike za film. Ali pošto je De Niro imao metodistički pristup svom liku, smatrala ga je prilično dosadnim.
„Prolazili bismo kroz redove i prolazili kroz redove drugi i treći put. I sigurna sam da su neki od vas možda bili ovde kada je Robert De Niro bio ovde. Jedan od naših najvećih američkih glumaca, tako sam ponosna što sam radila sa njim – nije najzanimljivija osoba na svetu“, nastavila je Foster.
„A u to vreme, on je potpuno bio posvećen liku, i bio mi je zaista nezanimljiv i sećam se da sam ručala sa njim i pitala: ‘Šta se dešava? Kada mogu da idem kući?’ A on zapravo ne bi mogao da razgovara sa mnom, pa bih razgovarala sa konobarima i ljudima u restoranima“.
A onda ju je uključio u svoj proces priprema.
„Konačno me je proveo kroz improvizaciju do našeg trećeg zajedničkog ručka, i to mi je otvorilo oči o tome šta gluma može biti“, rekla je Foster.
„I shvatila sam sa 12 godina: ‘Oh, moja je krivica jer nisam dovoljno doprinela ulozi’. Samo sam izgovarala replike i čekala sledeću repliku i glumila prirodno, ali izgradnja lika je nešto drugačije. I sećam se koliko sam bila uzbuđena, sećam se da sam bila pomalo znojava i uzbuđena i kikotala se i vratila se u hotelsku sobu da upoznam mamu i rekla: ‘Doživela sam prosvetljenje’. I mislim da se od tada sve promenilo“.
„Taksista“ je prvi put odveo Foster na Filmski festival u Kanu, iako je otkrila da „niko nije hteo da je povede jer nisu hteli da troše novac na mene“. Međutim, njena majka – koja je takođe bila njen menadžer i upisala ju je u francusku školu u Los Anđelesu – insistirala je da ode.
„Moja mama je rekla: ‘Ne, zaista je važno. Ona govori francuski. Ovo je Kan!'“, rekla je Foster. „I tako smo same platile letove“.
Foster se nasmejala sećajući se da su De Niro, Harvi Kajtel i Skorseze „bili zaista paranoični“ jer se po Kroazetu pričalo da je film previše nasilan i da mu je možda potrebna oznaka X.
„Svi smo zajedno održali konferenciju za štampu, ali posle nje, svi su se previše uplašili i nisu hteli da napuste svoje sobe u hotelu ‘Di Kap'“, rekla je, pa dodala: „Tako da sam na kraju sve intervjue za celu ekipu filma ‘Taksista’ radila na francuskom!“
Šezdesettrogodišnjakinja, koja se pojavljivala u reklamama od svoje treće godine, a debitovala je u filmu sa šest, takođe je opširno govorila o činjenici da profesija nije nešto što je sama izabrala.
„Nikada ne bih izabrala da budem glumica, nemam glumačku ličnost. Nisam neko ko želi da pleše na stolu i, znate, peva pesme ljudima“, rekla je. „To je zapravo samo okrutan posao koji je izabran za mene kao mladu osobu, a ne sećam se da sam ga počela. Dakle, to čini moj rad malo drugačijim jer me ne zanima gluma samo zbog glume. Da sam na pustom ostrvu, mislim da bi verovatno poslednja stvar koju bih ikada radila bila gluma. Zato sam samo pokušavala da preživim“.
Uprkos tome što nije izabrala da postane glumica, Foster je rekla da je uvek bila „privučena veoma jakim likovima“ i da je tražila samo „centralne“ uloge u filmovima.
„Nisam želela da budem sestra, žena, ćerka, devojka. Samo sam želela da film bude o meni“, našalila se.
Iako je Foster istakla činjenicu da nije radila za mnogo žena rediteljki tokom prvog dela svoje karijere, uzviknula je: „Onda su u poslednja četiri filma sve bile žene“.
„Ako snimate film koji nosi određeni rizik… rekle bi: ‘Vau, nema žene koja je režirala film koji je koštao 125 miliona dolara'“, istakla je.
Rekla je da „ideja nije bila da se ženama daju ovi ogromni mega filmovi ako nisu imale nikakvo iskustvo“.
