Sunce je danas, 8. aprila 2024. godine, na tren „utihnulo“, što su mogli da vide samo oni koji su se „parkirali“ na lokacijama duž trase pomračenja.
Ko zna koliko desetina hiljada ljudi (ili više) je prethodnih dana pohitalo u SAD, na neku od lokacija u Teksasu, Oklahomi, Arkanzazu, Ilinoju, Indijani…da bi doživeli ovo nestvarno iskustvo. Zajedno sa lokalcima, turisti su jurili slobodno mesto u parkovima, po krovovima i trotoarima sve od Meksika do Kanade, žudeći da imaju što bolju poziciju da gledaju nestvaran prizor na nebu.
I sami smo, privučeni ovim spektaklom, pre nekoliko dana stigli u SAD spremni da iz Dalasa izveštavamo o pomračenju. Dan koji smo najviše čekali nije nam u početku ulio nadu. Oblačno jutro nas je zabrinulo, pa smo se sa teškom opremom i donekle mračnim raspoloženjem uputili ka odredištu da snimamo.
Ništa bolje raspoloženja nisu bile ni „pridošlice“ iz Kalifornije i drugih američkih država, koji su „skoknuli“ do Teksasa verujući da će odatle najbolje videti pomračenje.
„Nadam se da će se razvedriti, samo zbog ovoga sam došla u Dalas“, rekla nam je jedna simpatična ženica koju smo sreli ispred hotela.
Grad je vrveo od ljudi koji su žurili da završe sve svoje obaveze pre najavljenog totalnog pomračenja. Parkovi su već bili krcati, iako sat još nije pokazivao ni 8 časova. Preskakali smo ćebad i peškire, obilazili stolice i ležaljke, merkali da li ima slobodnih klupa, kako bi smo se smestili i tu proveli narednih pet i više sati da nas „mrak ne proguta“.
Atmosfera je bila nestvarna. Svuda nasmejana lica, vesele boje, dobra muzika, neverovatna energija. Na trenutak, ceo svet je izgledao kao bolje i lepše mesto. Brojali su se sati i minuti do početka spektakla. Ko je poneo ručni frižider svako malo bi vadio neki sendvič ili konzervu da se okrepi, dok su se drugi tiskali ispred štandova sa takosima, buritosima i burgerima, dok su im rođaci i drugari čuvali mesto na travi.
Znali smo da je pomračenje sve bliže. Za nešto manje od sat „dijamantski“ prsten stiže do Dalasa. Videli smo kako Mesec „grize“ Sunce, a onda je crni krug prekrivao usijanu loptu… Minuti koji poželite da traju čitavu večnost… Odjednom je zahladnelo, mrak počinje sve da guta oko vas, u gradu se pali rasveta, a oko nas se čuju krici oduševljenja… Osećaj koji ne može da se opiše… U Beograd javljamo „sad će“, „usklici oduševljenja“, „ljudi, ne shvatate koliko je ovo prelepo“, a onda puštamo da nas lepota obuzme…
Dok je čitav svet gledao prenos sa NASA kamera, mi smo kroz naočare i objektive naše opreme pokušali da vam ovekovečimo ovaj spektakl. Verujte, milion puta je lepše ono što smo videli svojim očima.Neko je zaplakao od zanosa, drugi su skakali od sreće.
„Ovo je najlepše što sam u životu videla“, govori nam devojka iz Nevade, ispostaviće se naša koleginica, koja je sa porodicom došla da posmatra pomračenje. U identičnim majicama sa ispisom „Hello darkness, my old friend“, sa osmehom od uha do uha, govori kako je svaki pređeni kilometar i svaki sat čekanja isplatio da se ovo vidi.
Koji korak dalje vidimo Afroamerikanca koji završava svoje umetničko delo. Slikao je pomračenje na platnu. Govori kako će nam dati sliku da je nosimo za Beograd ukoliko uplatimo novac preko njegovog sajta za „umetnike ulice“.
„Slikao sam da bi ljudi odavde kući mogli da ponesu delić energije koji smo ovde osetili danas“, govori nam sa osmehom dok svom umetničkom delu daje „final touch“.
I dok u Dalasu ponovo „sviće“, kao po komandi porodice pakuju svoje ćebiće i stolice, svoje ležaljkice i ručne frižidere i napuštaju mesto sa kojeg su posmatrali spektakl. Začuđujuće, za sobom ne ostavljaju ni papirić da naruži lepotu današnjeg dana.
Idući spektakl neće još deceniju, možda i više, ko zna, drago mi je što sam bar ovo doživeo“, kaže nam jedan stariji gospodin, dok u pratnji supruge odlazi nasmejan iz parka.
