Za Vaskrs na Sejšelima jedini pravoslavni sveštenik, Srbin Sergios Janošević služio je svetu liturgiju i ove, kao i prethodnih godina. Okupio je desetine pravoslavnih vjernika različitih nacionalnosti u svom skromnom domu čiji je jedan dio pretvorio u prvu sejšelsku pravoslavnu crkvu.
Jedinu pravoslavnu svetinju na Sejšelima osnovao je Beograđanin Srđan Janošević.
Srđan Janošević je diplomirani hemičar, rođeni Beograđanin, koji je odrastao i dugo živio u Sarajevu, radio je u JAT-u. Njegova supruga Vesna, rođena u Sarajevu, cio radni vijek provela je u novinarstvu, a bila je zapravo profesor francuskog jezika.
“Prvi put sam preleteo atlantski okean 1972. godine, kada sam se preko Londona uputio u Montreal, gde je tad bilo moguće videti potpuno pomračenje Sunca. Bilo je uzbudljivo, posle mnogo godina rada na avionima, konačno njima i poleteti”, svjedoči Srđan.
Poslije dvije godine stigao je na Sejšele.
“Mi smo bili prva grupa turista iz Jugoslavije. Ponovo sam došao 1981, ali sam tad poveo i porodicu. Razvijali su se kontakti i prijateljstva, i 1987. godine dobio sam ponudu za posao u Viktoriji”, priča Srđan. Sejšelskoj avio-kompaniji bili su potrebni eksperti, pa je preko zvanične tehničke pomoći jugoslovenske vlade Sejšelima dobio ponudu za posao.
“Vesna je dobila posao na Radio-televiziji Sejšela, dugo jedini televizijski kanal. Nameravali smo da ostanemo nekoliko godina. Ali, čovek snuje, a Bog određuje… U Bosni je počeo rat. Preko noći smo ostali bez doma, privremeni dom postao je naše stalno stanište”, priča Srđan za Serbian Times.
Najveći problem na malenim Sejšelima je prostor. Svaki komad zemlje je skup i teško dostupan. Mnogo truda je uloženo da Pravoslavna crkva dobije svoj objekat, bilo je neispunjenih obećanja, potencijalnih donatora, inicijativu je podržao čak i predsjednik države, inače anglikanski sveštenik.
Otac Sergios nije dao da ga neizvesnost parališe, dio svoje kuće je pretvorio u crkvu, koju već deceniju i po pohode vjernici i svi koje zanima jedina pravoslavna bogomolja na ostrvima.
Crkva nosi ime Svetog Dimitrija Solunskog, a Mitrovdan je i krsna slava Janoševića. Fresaka nema, već sa zidova posjetioce posmatraju ikone Svetog Save, Svetog Đorđa, oca Gerasima, ruske carske porodice.
Iz bogomolje se izlazi na prostranu terasu sa pogledom na okean.
“Udaljenima od otadžbine i bližnjih, vera nam je postala velika uteha. Provodimo vreme u tihovanju i molitvi, u čitanju Svetog pisma. Sveštenik koji nas je venčao i krstio našu ćerku, otac Radomir Aćimović iz Londona, mnogo nam je u početku pomogao. Vera se ostvaruje u zajednici, tako da smo pomogli da se osnuje pravoslavna zajednica na Sejšelima”, priča otac Sergios.
Maja 2009. godine, mitropolit Irinopolisa (Tanzanije i Sejšela) Aleksandrijske (grčke) patrijaršije sa sjedištem u Dar es Salamu, gospodin Dimitrios, došao im je u posjetu.
Tad je prvi put odslužena sveta arhijerejska liturgija na ovim ostrvima.
Mitropolit je ponudio ocu Sergiosu da vodi pravoslavnu parohiju na Sejšelima.
“Tada sam navršio 62 godine. Osetio sam to kao Božji poziv. Mitropolit me je prvo poslao u manastir Tari na ostrvu Rodos, da se obučim za sveštenika. Taj manastir je čudesan, stariji je od jednog milenijuma, posvećen svetom Arhangelu Mihailu“, sjeća se otac Sergios.
U manastiru ga je, kaže, tad dočekao monah, Srbin iz Obrenovca a iguman je bio iz – Ugande. U manastiru je bio samo jedan Grk, svi ostali sa raznih meridijana.
“Posle obuke sam rukopoložen za sveštenika, 13. 12. 2009. godine, u crkvi Presvete Bogorodice Životvornog izvora. Koga sam ja mogao pozvati da u Solunu prisustvuje tom činu koji će mi promeniti život? Samo moju suprugu i ćerku. Ali, mitropolit Dimitrios je pozvao svoju duhovnu decu iz cele Grčke da dođu na službu. Autobusima je stiglo više od hiljadu vernika! Posle tog svetog čina vratio sam se u manastir Tari da odslužim četrdeset liturgija. To je obaveza novorukopoloženih sveštenika. Onda sam bio spreman za prvu vaskršnju službu u novouspostavljenoj parohiji – Sejšelima”, priča sveštenik u osmoj deceniji života, i dalje jedini pravoslavni sveštenik u ovoj dalekoj zemlji.
Služba na kreolskom
Smaragdno-tirkizni okean kao da učestvuje u liturgijama, koje se služe na engleskom jeziku, a ponekad i na srpskom, crkvenoslovenskom, grčkom ili ruskom.
“Mitropolit Dimitrios dao je blagoslov da se služba vrši na engleskom, kako bi je razumeli parohijani koji su se ovde sjatili iz raznih delova sveta”, objašnjava otac Sergios.
”Moja ćerka Srđana”, kaže otac Sergios, “prevela je službu i na kreolski. To je, naravno, prvi prevod u istoriji pravoslavnog bogosluženja na ovaj jezik, a ja sam krstio i prve Sejšelce u pravoslavnu veru.”
Prva kreolska pravoslavka, osamnaestogodišnja Alisa, dobila je ime Helena, a kuma joj je bila sveštenikova ćerka Srđana.
“Posle krštenja, njoj kao da je sve krenulo u životu. Dobila je stipendiju da studira na Novom Zelandu, ali se i celokupna porodična finansijska situacija poboljšala”, priča otac Sergios.
Sveti Vasilije na Sejšelima
Ćerka Srđana je na bogosluženjima horovođa, a supruga Vesna je takođe pjevala, pripremala naforu i radila sve što je ženi dozvoljeno u crkvi. Vesna je, nažalost, preminula prije nepunih godinu dana.
“Dok sam radila na Televiziji Sarajevo, snimala sam dokumentarne filmove i za njih više puta bila nagrađivana. Tokom rata arhiva je izgorela”, govorila je Vesna koja je i na Sejšelima snimala dokumentarce.
Jedan od njih je dokumentarac o caru Konstantinu i carici Jeleni – “Od Naisusa do Konstantinopolja”, uoči obilježavanja hiljadu sedamsto godina Milanskog edikta. Ćerka Srđana je prevela dijelove sedamnaest knjiga iz oksfordske biblioteke, a pomagala je Vesni i u montaži. Nabrojila je festivale i crkve širom svijeta gdje je ovaj film prikazivan, sa naročitim ponosom kazala mi je da ga je prikazala i Ruska pravoslavna televizija “Sojuz”, koja emituje svoje programe u 187 zemalja.
Premijeri na Sejšelima prisustvovale su mnoge važne ličnosti, kao i počasni anglikanski arhiepiskop za zemlje Indijskog okeana. Ideju sam dobila kada nam je mitropolit Grčke pravoslavne crkve Dimitrios došao u posetu i doneo ikonu cara i carice. Nešto kasnije sam videla njihove mošti na Kipru i obuzela me je želja da uradim film”, rekla je ona.
Vesna je kamerom zabilježila i putovanja po Japanu, Indoneziji, Hongkongu, Barbadosu, Svetoj Luciji, Haitiju, Gvadalupeu, Martiniku… Njen film o Haitiju dobio je nagradu za najveće kreativno ostvarenje. Poseban film o močvarama snimila je po projektu Evropske unije.
Vesna je na Sejšelima bila i profesorka estetike, psihologije i gramatike vizuelnog jezika na novoosnovanoj školi novinarstva. Njen film o Sejšelskim ostrvima se i danas koristi u školama i povremeno emituje na televiziji.
“Jedan bračni par iz Ukrajine posetio je Ostrog po mojoj preporuci i uspeli su da od sveštenstva za našu crkvu dobiju čestice moštiju. Mnogo volim Svetog Vasilija i smatram najvećim Božijim proviđenjem to što je on čak i ovde, na Sejšelima, i fizički prisutan među nama”, pričala sa ushitom Vesna.
Nije propustila da naglasi kako na cijelom svijetu najviše voli Beograd, koji za nju ima posebnu čar, prije svega stoga što tamo živi većina njihovih prijatelja.
“Toliko se družimo sa dragim ljudima tamo, da često ručamo i večeramo po nekoliko puta dnevno!”, pričala je razdragano.
Ipak, skromno je prećutala kako je 2014. godine organizovala prikupljanje pomoći za poplavljena područja u Srbiji, što je pobudilo humanost i kod mještana Sejšelaca.
Nažalost, Vesnu je bolest sasvim savladala. Preminula je 15. juna 2023. Njena sahrana pokazala je koliko je sveštenikova porodica cijenjena na ostrvima, koliko je blagotvoran njihov rad ne samo za malenu pravoslavnu zajednicu, već i za sve ostrvljane. Sahrani su prisustvovali predsjednik države, predsjednik suda, zamjenik predsjedavajućeg parlamenta, katolički i anglikanski episkopi, ruski ambasador sa pomoćnicima, došli su Vesnini učenici sa televizije, mnogi novinari – njeni saradnici.
“Parohijani i prijatelji su besprekorno organizovali sahranu, brinuli se o svemu, tih dana bio sam suviše potresen“, priča otac Sergios.
“Bilo je poteškoća sa grobnim mestom. Ostrva su mala, i sada se ljudi uglavnom kremiraju, ali mi kao pravoslavci tako nešto nismo želeli. Ja sam održao opelo, nije bilo drugog sveštenika. Bilo mi je izuzetno teško, pa ipak znam da opelo niko drugi ne bi održao sa toliko ljubavi. Vesna sada ima grob među palmama, sa pogledom na ocean”, dodaje on.
Otac Sergios ne bi mogao da napravi tako uspješnu eparhiju bez podrške supruge i ćerke, koje su bile ravnopravne učesnice u stvaranju pravog malog pravoslavnog čuda na udaljenom ostrvu.
Iako se bogosluženja obavljaju po starom kalendaru, Srbi koji žive na Sejšelima, svega njih desetak, rijetko dolaze. No, zato je srpskih turista sve više.
“Javio nam se jedan zaljubljeni par iz Vršca, Slađana i Dragan, žele da se venčaju dok su ovde na odmoru, na plaži. Nije mnogo pravoslavnih obreda venčanja izvedeno po svetskim plažama, a meni je eto to u opisu posla… Prtljag im je kasnio, u njemu ostadoše burme, pa je budući par pazario neko šareno prstenje u radnji pri hotelu”, prisjeća se Sergios i kaže da, prema zvaničnim podacima, u prosjeku, ostrva posećuje stotinak Srba mjesečno.
Rusa je mnogo više: čak četiri avionska leta nedjeljno iskoristi više od hiljadu posjetilaca iz Rusije. Vjenčavao je otac Sergios i Ruse i Sirijce, i uvijek naglašava kako su mu ti trenuci, kad Božijom voljom uvodi dvoje ljudi u svetu tajnu braka, najdraži.
“Za Božić 2024. bilo je dvadeset pet vernika, od čega sedam Srba, a to je skoro puna crkva”, priča otac Sergios i navodi da je tokom velikih praznika godinama čest gost i ruski ambasador
