Kada dobiješ nagradu za životno delo ne možeš, a da se ne osvrneš na svoj put. Prolazeći kroz svoj filmski život pitao sam se kako je sve to moguće, otkud toliko filmova. Na tom mom putu menjale su se idelogije, vlasti, ratovi, bilo je svačega. Bio sam hvaljen, ali sam na momente i stradao. Film je sličan životu svih nas, kaže Lordan Zafranović povodom nagrade koja će mu biti uručena 26. marta u Domu omladine na otvaranju Martovskog festivala.
Uvaženi reditelj trenutno je u montaži novog ostvarenja „Djeca Kozare“ o stradanju u logoru Jasenovac, a evocirajući uspomene na minulo vreme, ocenjuje da je nekada sve išlo brže kada je reč o snimanju filmova.
– Dođete kod producenta, predstavite mu ideju u dve – tri reči i on vas pita šta vam treba. Sve se radilo brzo. Sada imate razne komisije, putovanje po evropskim centrima, skupljanje bodova. Strašno, ta evropska administracija je toliko velika da je gotovo nemoguće snimiti film. Zamislite danas jednog Felinija koji putuje po nekim letovalištima da bi na svom scenariju dobijao bodove. To je van pameti, posebno u dokumentarnom filmu kada morate da snimite nešto odmah da vam, ne daj bože, ne umre sagovornik ili ne nestane ono što ste želeli da zabeležite – priča Zafranović.
Podseća da je školovan u Pragu da pravi filmove za publiku, učen da je bioskop zakon, te da publici koja je platila kartu moraš da probudiš katarzu, emociju, da uživa, da se smeje ili da plače.
– „Djeca Kozare“ su film o zlu. Pravili smo ga tako da se nismo obazirali na to kako će bilo koja ideologija priču da prihvati. To je bolni udarac šakom u oko. Kako će reagovati onaj koji taj udarac primi u oko, ne znam, ali pretpostavljam da će izazvati skandale. Uvek sam govorio šta će ti film ako ne izazove skandal – iskren je reditelj.
Zafranović navodi da se nekoliko puta u karijeri susretao sa oštrom kritikom, progonom i optužbama zbog svojih filmova.
– Radio sam 1991. godine film o ustašama „Testament“ i napustio sam zemlju da bih ga završio prvo u Beču, pa u Parizu i na kraju u Pragu gde je bila premijera. Kasnije je bio na festivalima, u Beču, Berlinu, ali na prva dva festivala sam imao telohranitelje jer je postojala opasnost da me neko kokne. To je bila surova zbilja – seća se reditelj.
Ističe da mu je tužno da gleda kolege koji su završili visoke škole, znaju da prave filmove, ali izbegavaju da progovore o traumatičnim situacijama naroda na ovim prostorima:
– Umesto toga se bave realizacijom sitnih porodičnih pričica. Zašto se ne uhvate nečeg što drma, zašto ne rizikuju da ispričaju ono što je važno? Zašto ne upotrebe film za ono što boli sve ove narode ovde? Jasenovac i slične teme moraju da izađu i pokažu se u svoj svojoj surovosti bez obzira kako će to biti prihvaćeno. Ne želim da pravim neke nebitne pričice, ja sam autor koji ima svoj svet i pričaću o onom što me dira!
Na podsećanje „Nove“ da je na ovogodišnjim Oskarima nagrađen film Džonatana Glejzera „Zona interesa“ koji na svoj način prikazuje nacističke užase, kaže da se ponovo snima sve više ostvarenja na tu temu jer se ponovo oseća strašna blizina rata:
– Plašim se da smo došli do ivice. Kada smo snimali „Okupaciju u 26 slika“ i „Pad Italije“ bojali smo se da će se zlo ponoviti. I ponovilo se po istom scenariju. Isti strahovi me vode dok pravim „Djecu Kozare“. Sve je tako napeto. Propaganda mržnje traje 30 godina i dovoljno je da se malo upali i da se ponovi zlo!
Govoreći o Martovskom festivalu, Zafranović je istakao da je za njega kao početnika koji je živeo u Splitu, ova manifestacija bila čudo.
– Doći na festival sa 35-milimetarskim filmom bilo je nešto što smo sanjali. Bavio sam se amaterskim filmom na uskoj traci od osam milimetara, a na Martovski festival su dolazila značajna imena od kojih smo drhtali, posebno od velikog Krste Škanate koji nam je svima bio uzor. Kada sam došao sa filmom u Dom sindikata sa 2.000 gledalaca, bio sam u šoku, nisam mogao da verujem da je to moguće. Nakon toga šoka, usledio je još jedan šok – diskusije o filmu!
– To su bili počeci crnog talasa. Prvi put sam došao sa dva filma „Posle podne puška“ i „Ljudi u prolazu“ koji je ocenjen kao nešto najcrnje i najlažnije što se ikad u dokumentarnom filmu napravilo. Dalmacija se tada doživljavala kao turistička razglednica – lepota, leto, sunce, kupanje, toplina, restorani, bazeni. A mi smo dali jednu drugu Dalmaciju. Sišli smo u njen najcrnji deo koji je nama bio puno bliži nego laž koja se širi sve do današnjeg dana. Bili smo odbačeni, ali nam to nije smetalo da i dalje budemo kritični i da na Martovski festival donesemo polemičke filmove. Za nas autore je on bio velika škola i značio poznanstvo do smrti sa autorima koji su dolazili iz cele Jugoslavije. To je bilo fantastično jedinstvo, svi smo bili za istim stolom, družili se po ceo dan. Bila je to velika filmska familija unutar ovog festivala!
Lordan Zafranović je nagrađivan na Martovskom festivalu i pre i posle raspada Jugoslavije. Naslovi poput „Ave Marija“ (1971), „Prvi valcer“ (19781), „Antika“ (1972), „Rad zida grad“ (1975), „Zavičaj – Vladimir Nazor“ (1978), „Krv i pepeo Jasenovca“ (1983), „Lica terakota“ (2003), „Simfonija nebeskog grada“ (2004) deo su, ne samo istorije, nego i antologije našeg dokumentarizma i kratkog metra.
Naš veliki književnik i scenarista, Arsen Diklić, svojevremeno je za Lordana rekao “da se ne boji da po stvarima kopa do dna”, što je svojim novim filmom “Djeca Kozare”, Zafranović i obećao.
Evocirajući uspomene na to vreme, reditelj se setio i nemilih momenata na ovom festivalu:
