U američke bioskope je 4. jula, davne 1969. godine stigao vestern „Bilo jednom na Divljem zapadu“, film kojim je legendarni Serđo Leone zauvek promenio lice vesterna.
Iako je dočekan s podeljenim reakcijama, s vremenom je prerastao u jedno od najcenjenijih ostvarenja žanra i danas ga mnogi smatraju ne samo vrhuncem Leonove karijere nego i jednim od najboljih filmova svih vremena.
Novi mit Divljeg zapada
Film smešta radnju u pustinjski, surovi krajolik američkog Zapada, na granici civilizacije i potpune divljine. Priča se vrti oko Džil Mekbajn (Klaudija Kardinale), udovice koja stiže u pustinjski gradić da započne novi život, samo da bi saznala da je njenu novu porodicu brutalno ubila banda razbojnika Frenka (Henri Fonda) u jednom od najšokantnijih preokreta u istoriji vesterna.
Pojavljuje se tajanstveni stranac, poznat samo kao Harmonika (Čarls Bronson), čija prošlost polako izlazi na videlo, kao i odmetnik Čejen (Jaosn Robards), koji odluči da se umeša u sukob. U središtu priče nalaze se motivi osvete, nostalgije za „starim Zapadom“ i nezaustavljivog napretka (željeznica kao simbol civilizacije koja proždire sve pred sobom).
Henri Fonda kao neočekivani zlikovac
Najveće iznenađenje filma bila je uloga Henrija Fonde, kojeg je publika dotad znala isključivo kao utelotvorenje dobrote i pravednosti. Leone ga je ovde namerno postavio kao hladnokrvnog i nemilosrdnog Franka, što je šokiralo i fasciniralo gledaoce, a Fonda je pokazao neverovatnu svestranost u glumi.
Vizualna poezija i muzika koja se pamti
Film je proslavljen zbog svoje jedinstvene režije koja je postala uzor mnogim kasnijim rediteljima. Leone koristi dugačke kadrove, spor tempo i izražajne krupne planove lica kako bi stvorio napetost kakvu dotad nijedan vestern nije imao.
Posebno mesto zauzima muzika Morikonea, koja je postala jednako slavna kao i sam film. Svaki lik ima svoj muzički motiv koji nadopunjuje priču gotovo kao neizgovoreni dijalog. Prepoznatljive melodije, poput tužnog zvuka harmonike, ostale su nezaboravne ljubiteljima filma.
Od neuspeha do besmrtnosti
Premda film u početku nije postigao velik uspeh u Americi, evropska publika ga je prihvatila gotovo odmah. Tek su godine – i brojne retrospektive – pokazale koliko je ovaj film značajan za evoluciju vesterna.
Danas se Bilo jednom na Divljem zapadu smatra jednim od najboljih filmova svih vremena, često se pojavljuje na vrhu lestvica najboljih vesterna, a uticao je na mnoge reditelje, od Martina Skorsezea do Kventina Tarantina.
Više od običnog vesterna, Bilo jednom na Divljem zapadu je elegija o nestajanju jednog doba, priča o kraju mita o Zapadu i dolasku nove ere. Usporene scene, tišina, vetar kroz pustinjske doline i zvuk harmonike stvaraju film koji je istovremeno grandiozan i intiman.
