Tarantinov deveti film, Bilo jednom u Holivudu, stigao je u američke bioskope 26. jula 2019. godine.
Dugoočekivani naslov, prepun holivudskih ikona, vizualne nostalgije i prepoznatljivog Tarantinovog potpisa, bio je više od još jednog filma – bilo je to ljubavno pismo industriji koja nestaje, bajka o prijateljstvu, starenju, nasilju i o tome šta bi bilo kad bi istorija mogla da bude ispričana drugačije.
U središtu priče nalaze se Rik Dalton (Leonardo Dikaprio), zvezda vesterna čija slava bledi, i njegov dugogodišnji dvojnik i kaskader Klif But (Bred Pit), dok pokušavaju da pronađu svoje mesto u Holivudu 1969. godine.
Sve to bila bi samo još jedna priča o kraju jedne ere da se paralelno ne odvija i poznata tragedija vezana za Šeron Tejt.
Melanholija, prijateljstvo i nostalgija u sunčanom paketu
Za razliku od Tarantinovih ranijih filmova prepunih eksplozivnog tempa i dijaloga, Bilo jednom u Holivudu vodi nas sporijim, atmosferičnim ritmom. Kroz vožnje Los Anđelesom, muzičke sekvence i statične kadrove iz prošlosti reditelj gradi svet u kojem Rik i Klif, svaki na svoj način, pokušavaju da se suoče s neizbežnim: da više nisu potrebni u Holivudu koji se okreće novim licima, žanrovima i idejama.
Film prikazuje bezuslovno prijateljstvo, gde jedan od njih gubi smisao bez slave, a drugi bez uloge. Rik je nestabilan, emotivan, boji se zaborava. Klif je tih, suzdržan, ali s prošlošću koja nije bez senke. Njihova dinamika je srce filma.
Šeron Tejte i stvarnost koja je mogla da bude drugačija
U pozadini priče nalazi se stvarna osoba, Šeron Tejt, koju glumi Margo Robi. Tarantino je prikazuje kao optimističnu i simpatičnu figuru, ne kao tragičnu žrtvu, već kao osobu koja je volela da pleše, gleda filmove i sanja.
Ovo je Tarantinova emocionalna korekcija, svojevrsni pokušaj vraćanja dostojanstva ženi čije je ime predugo bilo vezano isključivo uz zločin.
Iako gledaoci znaju šta se dogodilo te noći 1969. godine u stvarnosti, Tarantino odlučno menja istoriju, baš kao što je to učinio i u Prokletinicima.
U Bilo jednom u Holivudu nasilnici Mensonove sekte ne dolaze do Šeron Tejt, već stižu na pogrešnu adresu, gde ih čeka Klif But. U nepredvidivo brutalnoj i istovremeno komičnoj sceni Tarantino preokreće stvarnost i daruje nam srećan kraj koji istorija nije mogla da napiše.
Glumački velikani u vrhunskoj formi
Leonardo Dikaprio briljira kao emocionalno nestabilni glumac Rik Dalton, naročito u scenama snimanja vestern serije, gde svedočimo njegovoj nesigurnosti i potrebi za potvrdom.
Bred Pit kao Klif But donosi ulogu s toliko ležernosti i harizme da je za nju nagrađen Oskarom za najboljeg sporednog glumca.
Margo Robi je tiha, ali impresivna – njena Šeron Tejt nije karikatura, nego duh jednog vremena.
Sporedna postava prepuna je poznatih imena: Al Paćino, Damijan Luis, Timoti Olifant, Dakota Fening, Brus Dern i mnogi drugi u manjim, ali važnim ulogama.
Zvuk, slika i duh 1969.
Vizuelno, film je posveta epohi u prelazu, od sjaja studijskog sistema prema buntovnijem, modernijem Holivudu.
Dekor, kostimi, radiostanice, reklame, filmovi i neonski znakovi, sve je autentično rekonstruirano. Kamera Roberta Ričardsona diše s gradom, a zvučna podloga ispunjena pesmama iz kasnih šezdesetih dodatno pojačava nostalgiju.
Film je u potpunosti sniman na stvarnim lokacijama Los Anđelesa, često bez CGI-ja, čime je dodatno naglašena vernost vremenu.
Kritike, nagrade i podeljena publika
Film je zaradio 10 nominacija za Oskara, uključujući one za najbolji film, režiju, scenario, glumu i produkciju. Osvojio je dve nagrade, za Breda Pita i scenografiju. Takođe je dobio Zlatni globus za najbolji film (mjuzikl/komedija).
Iako je film naišao na podeljene reakcije – neki su ga doživeli kao remek-delo, drugi kao sporu priču bez jasnog cilja – jedno je sigurno: malo ko je ostao ravnodušan.
