Čak i ljudi koji celi život posvete hororu mogu da dožive scene koji ih užasano uplaše.
Čuveni kralj horora Stiven King tada još nije bio poznati pisac, ali jedno iskustvo iz tinejdžerskih dana toliko ga je pogodilo da ga pamti i decenijama kasnije.
Danas je teško zamisliti da bi nešto moglo da prestraši čoveka koji je stvorio na desetine najstrašnijih likova u modernoj književnosti, ali upravo to se dogodilo kad je, zajedno s prijateljem Krisom Čelsijem, pogledao jedan film koji je ostavio neizbrisiv trag u njegovom sećanju.
Reč je o hororu „Jama i klatno“ („The Pit and the Pendulum“) Rodžera Kormana iz 1961, slobodnoj ekranizaciji kratke priče Edgara Alana Poa.
„Film koji je najdublje uticao na Krisa i mene bio je horor ‘Jama i klatno'“, napisao je King u knjizi „O pisanju: Memoari zanata“, prema časopisu Far Out.
Opisao ga je kao posebno impresivnog jer je „uzeo standardne gotske sastojke i pretvorio ih u nešto posebno“, a posebno su ga impresionirali atmosfera i tehničko izvođenje. King je čak dodao da je to bila „poslednja zaista velika horor produkcija iz studija“ pre nego što je Romero nekoliko godina kasnije preokrenuo žanr sa filmom „Noć živih mrtvaca“.
Iako su do tog trenutka već videli mnogo horor filmova, jedna scena iz filma ih je najviše potresla.
„Najbolja scena, ona koja je ostavila Krisa i mene bez reči, pokazala je Džona Kera kako kopa kroz zid zamka i otkriva telo svoje sestre, koja je očigledno bila živa zazidana“, seća se King.
Obrt je sam po sebi bio šokantan, ali način na koji je snimljen ostavio je još jači utisak.
„Nikada nisam zaboravio taj krupni plan leša. Zbog crvenog filtera i sočiva koje iskrivljuje sliku, lice je izgledalo jezivo izduženo, kao da vrišti, ali bez zvuka. Dugo sam imao noćne more“, dodao je.
Danas, takva scena ne deluje posebno strašno, ali u to vreme je toliko prestrašila mladog Kinga da je dugo imao noćne more.
