Sredinom 2000-ih godina, kultni film Oldboy proslavio je južnokorejskog reditelja Parka Čan-vuka i postao jedan od prvih nagoveštaja globalnog uspeha korejskog filma.
Njegova šokantna priča i brutalne scene borbe privukle su široku publiku. Međutim, mnogi ne znaju da je „Oldboj“ zapravo središnji deo Parkove neformalne Trilogije o osveti, dok je prvi deo, možda i najmračniji u serijalu, nepravedno ostao u njegovoj senci.
Reč je o filmu „Sympathy for Mr. Vengeance“ iz 2002. godine.
Radnja prati očajnički pokušaj dvojca da otmicom obezbede novac za hitnu operaciju, ali plan krene po zlu i prerasta u krvavu tragediju.
U glavnim ulogama su Song Kang-ho, poznat po ulozi u Oskarom nagrađenom filmu „Parasite“ i Be Do-na, poznata po saradnji sa sestrama Vačovski (Wachowski sisters).
Njihov očajnički čin uvlači obične ljude u spiralu nasilja koju više niko ne može da zaustavi, čineći film još potresnijim i tragičnijim od Oldboja.
Realističan horor: Nasilje koje ledi krv
Dok je Oldboj oduševio publiku stilizovanim nasiljem, poput legendarne tuče sa čekićem u hodniku, Simpatija za gospodina Osvetu“ nudi potpuno drugačiji ton, piše portal Collider.
Nasilje je sirovo, nespretno i šokantno do te mere da je teško gledati. Likovi nisu trenirani borci niti heroji akcije – oni su obični ljudi dovedeni do ivice, nesvesni posledica svojih odluka
Za razliku od gotovo fantastične premise Oldboja o čoveku zarobljenom godinama, ovaj film je smešten u grubu stvarnost. I upravo jer nema jasnog negativca, film ostavlja jači emocionalni utisak.
Tragedija bez pobednika
Parkova mračna priča o osveti završava tragedijom za sve uključene likove. Film je režiran tako da gledalac saoseća i sa žrtvama i sa počiniocima. Otmičari su uradili strašnu stvar – ali iz očajničkog, delimično shvatljivog razloga. Njihov plan na kraju nema nikakvog smisla. Istovremeno, otac otete devojčice kreće u sopstvenu osvetu.
Gledalac time razume motive obe strane, što ovu priču čini teškom, uznemirujućom pričom o posledicama, gde nasilje rađa još više nasilja.
Jedna od najmučnijih scena u celokupnoj Parkovoj filmografiji jeste ona u kojoj ožalošćeni otac elektrošokovima muči otmičarku.
Za razliku od filmova poput 96 sati (Taken), ovde nema katarze ni osećaja pravde – postoji samo bol i patnja.
Zato je ovaj film savršen primer anti-osvetničkog filma koji razara iluziju da osveta donosi mir.
