Kao de fakto vestern heroj i oličenje američkog mačo muškarca, Džon Vejn je punih trideset godina imao gotovo potpun monopol nad time kako se muževnost prikazuje na filmu.
Njegov status jedne od ikona svetske kinematografije bio je neupitan.
Tokom 1920-ih, u svojim ranim godinama, Džon Vejn je uglavnom igrao sporedne uloge, ali je već 1930-ih stekao status glavnog glumca, što je kulminiralo u kultnom filmu Džona Forda „Poštanska kočija“ (Stagecoach) iz 1939. godine.
Taj film bio je odskočna daska, od glumca je postao oličenje „pravog američkog heroja“.
Tokom 1940-ih i 1950-ih, Vejn se u potpunosti etablirao kao nacionalna figura, ostavljajući neizbrisiv trag u filmskoj umetnosti posebno u vesternima, kroz uloge poput Rustera Koburna u Oskarom nagrađenom Čovek zvani hrabrost i Itana Edvardsa u Tragači.
Do trenutka njegove smrti 1979. godine, Džon Vejn je ostavio tako dubok trag ne samo u filmskoj industriji već i u američkoj kulturi, da mu je predsednik Džimi Karter dodelio Predsedničku medalju slobode, najveću čast koju jedan civil može da dobije.
Ostavio je za sobom filmografiju od 179 filmova, karijeru dugu 50 godina i nasleđe koje i danas traje – iako ga sve više nagrizaju priče o njegovom rasizmu, ksenofobiji i opštoj netrpeljivosti.
Uz tako dugu karijeru, logično je da se u njoj nađe i poneki promašaj – poneki film koji je propao na blagajnama ili uloga za koju bi poželeo da je nikada nije prihvatio.
Za Vejna, jedna uloga iz ranog perioda karijere bila mu je posebno sramotna, a on ju je kasnije opisivao kao nešto zbog čega se „je**no stideo“. Ta uloga bila je Singin Sendi u filmu Riders of Destiny iz 1933.
Rani pad i „pevački kauboj“
Pre nego što mu je Poštanska kočija ponovo oživela karijeru, sredinom 1930-ih Vejn je prolazio kroz pad. Bio je prinuđen da prihvata uloge koje su mnogi smatrali ispod njegovog nivoa – konkretno, u vesternima B-produkcije. To je bio standardni put za glumce koji pokušavaju da uspeju, a Vejn je morao da ga pređe.
Jedan od tih filmova bio je Riders of Destiny, u kojem Vejn tumači vladinog agenta poznatog po pevanju i sviranju gitare – dve veštine koje on zapravo nije posedovao. Tako je gurnut u ulogu koja ga je učinila predmetom podsmeha, jer nije uspevao da uverljivo iznese ono što se od njega tražilo. Vejn je bio grub i često surov čovek, ali su njegove nesigurnosti bile vidljive svima.
Bio je notorno osetljiv kada je reč o njegovoj muževnosti, a često su ga osuđivali zbog toga što nije služio vojsku. Zato ima smisla što bi ga uloga u kojoj svira gitaru i peva – stavljajući ga u veoma neprijatnu i „neherojski“ poziciju – progonila godinama.
U biografiji Džon Vejn: Čovek iza mita iz 2001. godine, pisac Majkl Man objašnjava kako je ta uloga postala mrlja u karijeri Džona Vejna.
„Počeo je kao Singin Seni Saunders, pevački kauboj, u filmu Riders of Destiny“, piše Man.
„To je bilo nešto što će ga progoniti do kraja života jer se tema njegovog pevanja stalno ponovo pojavljivala.“
Produkcija je, svesna problema, odlučila da angažuje dabl-pevača – poznatog kantri pevača Džina Autrija, koji je pozajmio glas za pevačke delove. Za Džona Vejna, to je bilo previše poniženja.
„Bio sam je**no posramljen zbog svega“, rekao je Vejn.
„Trzajući žice na gitari koju nisam znao da sviram i pomerajući usne na pesmu koju je pevao pravi pevač – osećao sam se kao je**na pi**ica. Nakon tog iskustva, zakleo sam se da više nikada neću biti Singin Sandy.“
