Ljudi se prirodno okreću poznatom, pa ne čudi što svi imamo svoje „sigurno“ filmsko ili serijsko delo kojem se vraćamo. Za Majkla Kejna to je kontroverzni holivudski klasik.
Njega ne brine što film traje više od tri sata – mogao bi ga gleda uvek iznova, opčinjen samim razmerama onoga što je postigao.
Prohujalo s vihorom, objavljen 1939, koristi Američki građanski rat kao pozornicu za isprepletane ljubavne priče, a Majkl Kejn ga smatra prelepim:
„Ovo je bio prvi film u boji koji je osvojio Oskara za najbolji film i, kada se uzme u obzir inflacija, i dalje je najprofitabilniji film ikada. Knjigu Margaret Mičel odbili su svi veliki holivudski studiji, da bi je na kraju preuzeo nezavisni producent Dejvid O. Selznik“, napisao je Kejn u svojoj autobiografiji The Elephant to Hollywood.
Pokazujući koliko poznaje snimanje filma, Kejn je dodao:
Veteran je istakao i šta je filmu donelo kritike
„Ovo je ujedno i film u kojem je Klark Gejbl rekao ‘Damn’. Naravno, i ranije se ta reč čula u filmovima, ali je izazvala kontroverzu jer je Prohujalo s vihorom bio toliko veliki… Mogu da ga gledam iznova i iznova, a da mi nikad ne dosadi. To je bezvremenski klasik.“
Ipak, Prohujalo s vihorom izaziva polemike i zbog mnogo ozbiljnijih razloga od jedne reči. Od svog izlaska film je kritikovan zbog prikaza bračnog silovanja koje počini Gejblov Ret, prisiljavajući Skarlet O’Haru (Vivijen Li) na seks. To je neoprostivo i bolno oslikava vreme kada su takvi činovi bili normalizovani, na ekranu i van njega, predstavljeni kao uzvišena romansa – pa su tako ušli u finalnu verziju jednog holivudskog epa.
Film je kritikovan i zbog rasističkih stereotipa i propagiranja mita o „Izgubljenom jugu“, što je poslednjih godina dovelo do njegovog povlačenja sa nekih striming servisa. Ukratko, mnogo toga nije u redu sa Prohujalo s vihorom, ali starije generacije nekako uspevaju da zažmure pred tim ozbiljnim problemima, iako oni predstavljaju zastarelu i iskrivljenu sliku Amerike koja možda i nije sasvim „prohujala“, navodi Far Out Magazin.
Danas film sigurno ne uživa poštovanje kakvo je nekada imao, i teško da će ga mladi rado gledati – naročito jer traje više od tri sata i datira iz 1939, osim ako ih na to ne natera član porodice. Čini se da oni koji su odrasli uz taj film, poput Kejna, i dalje gaje jaku vezu s njim.
