Glumcu Morganu Frimanu jedna uloga nimalo nije prijala zbog toga što nije mogao da je odvoji od privatnog života.
Iako je jedan od najvoljenijih glumaca u poslednje četiri decenije holivudske istorije, Morgan Friman je daleko od „umetničke duše“.
On pripada školi mišljenja da je gluma zanat, a ne umetnost, i da nema potrebe mučiti sebe emotivno i fizički da bi se stvorila savršena izvedba. U njegovom slučaju, stvar je jednostavna: glumiš da si lik dok kamere rade, a čim se ugase – vraćaš se sebi.
„Nikada ne možeš da se pretvoriš u lik“, rekao je Friman za Dallas Observer 2000. godine, prkoseći svemu u šta je Danijel Dej-Luis ikada verovao, piše Far Out Magazin.
Držeći se te vrlo jednostavne filozofije, Friman je uvek uspevao da razdvoji stvarnost od fikcije, i to mu je pomoglo da izbegne potencijalne oluje koje bi mogle da nastanu ako bi „poneo“ lik kući.
Za glumca koji voli da prigrli „metod“, ovakva uloga mogla je da bude ozbiljan izazov. Somerset deluje klinički depresivan kroz veći deo filma, i življenje u takvom liku dan za danom moglo bi ozbiljno da naruši mentalno stanje metodskog glumca. Ne i Frimana.
„Znao sam da, koliko god gnusna bila ubistva u Sedam, kada reditelj kaže kraj, žrtve će ustati, obrisati se i nastaviti ostatak dana“, rekao je uz sleganje ramena za Express 2010. godine.
Zvuči jednostavno, zar ne? Čak i kada se bavi materijalom koji bi mogao da uznemiri i najstabilniju osobu, Frimanova teza „nije stvarno“ služila mu je dobro tokom duge i raznolike karijere.
On ideju da se glumac izgubi u ulozi naziva „Sindrom Otela“, ali insistira da je njegovo pažljivo razgraničavanje stvarnog života i fikcije nepoljuljivo.
Pa, osim jednog puta kada je slučajno dopustio da ga uloga prati kući – ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zašto? Zato što je odmah sasekao problem u korenu.
Priča o tom kratkom lapsusu u Frimanovom procesu nikada nije u potpunosti objašnjena. Glumac je samo priznao da je poneo lik kući „nakratko, kada sam shvatio da sam izgubio kontrolu.“
Otkio je da je reč o Houku Kolburnu, dobrodušnom šoferu kojeg je igrao u Vozeći gospođicu Dejzi, filmu koji mu je doneo slavu 1989. godine. Koje je to osobine, emocije ili postupke poneo iz uloge ostalo je tajna, ali je zakleo da to nikada više neće ponoviti.
Teško je tačno reći šta je Friman mislio kada je rekao da je poneo Kolburna kući ili kako ga je to dovelo do osećaja da je „van kontrole“.
Možda je, nagađajući, internalizovao neke od žestokih kritika koje je dobijao iz afroameričke zajednice zbog uloge Kolburna. Kritičari su optuživali film da promoviše nerealnu, otrcanu verziju rasnih odnosa na američkom Jugu, uz ogroman deo „belog spasioca“.
