Sa tri Oskara za glumu (i jednim za produkciju), karijera Franses Makdormand lako bi mogla da nadmaši Ketrin Hepbern i postavi je kao najuspešniju glumicu u istoriji Oskara, sa dovoljno vremena da osvoji još nekoliko nagrada.
Čini se da za nju nije naročito teško da dobije nominaciju, budući da ih je sakupila osam od kasnih 1980-ih.
Prvi put je prepoznata od strane Akademije za ulogu u filmu Mississippi Burning, a zatim je osvojila, svoj prvi Oskar za kriminalistički klasik braće Koen iz 1990-ih Fargo, čime je Makdormand zaista učvrstila status holivudske dragocenosti.
Gluma deluje lako za nju, kao da je to nešto što može uključi ili isključi po potrebi. Međutim, koliko god voli svoj posao, pazi da ne dozvoli da je proguta do tačke bez povratka, što je greška u koju mnoge zvezde upadaju, piše Far Out Magazin.
Važno joj je da živi normalan život
„Ja sam karakterna glumica, prosto i jednostavno“, rekla je jednom. „Ko može da se brine o karijeri?… Filmske zvezde imaju karijere, glumci rade, pa ne rade, pa ponovo rade. Moraš da izađeš iz pozorišta ili sa seta i živiš život. Ako stalno radiš od posla do posla, živiš u fantaziji i nemaš ništa drugo da ponudiš osim fantazije.“
Različiti glumci koriste različite tehnike kada je u pitanju igranje likova na ekranu, a imajući u vidu njen pristup, metodska glume, na primer, očigledno nije njen izbor.
Smatra da joj jedna stvar u glumi ne ide
Za razliku od glumaca poput Danijela Deja-Luisa, nije svima neophodno da stalno budu u liku, jer ponekad je to previše. Zatim postoje glumci koji vole improvizaciju, veštinu koju biste možda smatrali rezervisanom samo za najbolje od najboljih, ali Makdormand smatra da u tome nije dobra.
Da li zaista jeste ili ne, pitanje je njene skromnosti, ali u svakom slučaju nije nešto u čemu se oseća sigurno.
Govoreći o filmu City by the Sea, u kojem je igrala sa Robertom De Nirom, Makdormand je za UPI rekla o svom kolegi: „On je majstor improvizacije, a ja sam stvarno loša u tome. Ja sam stalno govorila: ‘Scenario, scenario’. Ali bilo je zanimljivo jer su postojali neki teški, teški monolozi, tehnički zahtevi koje je Bob morao da savlada.“
Jasno je da Makdormand više voli da zna u šta se upušta kako bi se adekvatno pripremila, dok su neki glumci, poput De Nira, srećni kada im se pruži prilika da improvizuju linije svojih likova kako bi ih autentičnije prikazali.
To sigurno nije za svakoga, ali to ne znači da je jedan glumac zbog toga bolji od drugog; radi se o tome da se radi najbolje što možeš i, u konačnici, osvoji neki Oskar.
