Za svoje najnovije projekte, Dvejn Džonson je prošao kroz neverovatne fizičke transformacije kako bi u potpunosti otelotvorio svoje uloge.
Glumac Dvejn Džonson, poznat po ulogama u blokbasterima poput „Džumandžija“, „Moane“ i franšize „Brzi i žestoki“, ulazi u potpuno novu eru glume, ostavljajući za sobom likove koji su često ličili na njega samog.
Transformacija za film „The Smashing Machine“
U dugo očekivanom filmu „Mašina za razbijanje“, koji stiže u bioskope 3. oktobra, Džonson igra bivšeg rvača i MMA veterana Marka Kera. Za ulogu je nosio protezu koja ga je učinila gotovo neprepoznatljivim, a na zahtev reditelja Benija Safdija, morao je da se ugoji 13 kilograma da bi postigao Kerovu građu.
Safdi je priznao da nije bilo lako tražiti od glumca poznatog po svojoj besprekornoj formi.
„Pomislio sam, kako mogu da zamolim Dvejna da se ugoji? Postoji kvalitet u Markovim mišićima koji su jednostavno, kao, više napumpani. Bio je to dug proces jer nije lako dobiti takvu mišićnu masu“, rekao je reditelj, nazivajući Džonsonovu transformaciju „ludom“.
Nova era glume
Ali to nije jedina promena za Džonsona. Nakon saradnje na filmu „The Smashing Machine“, on i Safdi ponovo rade zajedno na filmu „Lizard Music2, zasnovanom na knjizi Danijela Pinkvotera. Za ulogu, u kojoj igra 70-godišnjaka, Džonson je već izgubio značajnu količinu kilograma, što je izazvalo zabrinutost kod nekih obožavalaca.
Glumac objašnjava da je razlog za ove drastične promene njegova želja da potpuno „uroni“ u svoje likove.
„Dobio sam 14 kilograma da bih igrao Marka Kera, a zatim sam se vratio na svoju normalnu težinu od oko 113 kilograma. Trenutno sam u procesu gubitka težine jer igram 70-godišnjaka“, rekao je Džonson.
„Imamo vremena da to uradimo, što je zaista lepo. Nema ničeg ekstremnog. Radujem se tome jer je, opet, to prilika da potpuno uronim i nestanem“.
Ove uloge mu omogućavaju da napusti svoju „zonu udobnosti“
„Osećao sam se spremnim da jednostavno izbijem i razbijem sve u smislu bilo kakvih očekivanja ili infrastrukture“, podelio je.
„To je nova strana kojoj treba pristupiti i istražiti, ali je bila tu sve vreme. Imao sam taj mali glas u grudima koji je govorio: ‘Hej, možeš više. Ima još'“.
