Wooow, koji je to jezik?“, ovo je pitanje sa kojim su reporterima portala Telegraf.rs najčešće prilazili tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama, čuvši kako pričamo na srpskom jeziku.
Pre svega, bilo nam je simpatično da primetimo kako se ljudi dive našem govoru, a kad bismo im pojasnili o kom se delu sveta radi, klimnuli bi glavom i uz osmeh izustili samo jedno – „neobično“.
Kulturološka razlika sa druge strane okeana vrlo je primetna, a činjenica je i da stanovnici SAD imaju oko za turiste. Pogotovo one čiji jezik su dosad retko gde čuli, a poneki nikad i nisu.
Šetajući ulicom u potrazi za lancima najpopularnije brze hrane u ovoj državi, imali smo priliku da sretnemo različite ljude. Dok smo se oduševljavali, a pomalo i čudili nekim njihovim navikama, ni oni nisu ostali imuni na nas. Tako smo često u prolazu imali priliku da porazgovaramo sa Njujorčanima o tome odakle mi dolazimo i na kom to jeziku pričamo.
Neki od njih čak su se i našalili na svoj račun, objašnjavajući nam da zapravo ne znaju gde je Srbija i otvoreno priznali da misle da je u pitanju Sibir. Dok smo boravili u Dalasu i pratili najduže pomračenje sunca u poslednjih 10 godina, prišla nam je jedna žena i ljubazno upitala odakle dolazimo, jer je čula da su se zbog ovog fenomena u Teksas „sjatili“ ljudi širom planete.
„Dolazite iz Srbije, tamo mora da je užasno hladno, verovatno niste navikli na ovu klimu?“, upitala nas je, a mi smo joj s osmehom objasnili da se naša zemlja nalazi u Evropi, te da i kod nas ima tropskih dana. Pogledala nas je zbunjeno, priznajući da je mislila da je Srbija zapravo Sibir.
Čak i oni malo stariji umeli su da pomešaju Srbiju sa nekim drugim državama sa istim početnim slovom, ipak, kada smo im objasnili da je naša zemlja bila u sastavu bivše Jugoslavije, setili bi se tih vremena, kao i države o kojoj pričamo.
„Da, naravno da se sećam Jugoslavije, ali nisam ispratio koja je koja država trenutno„, rekao nam je jedan ljubazni dekica kog smo upoznali na mestu gde je ubijen Džon F. Kenedi. Taj čovek, držao je predavanje o ubistvu predsednika, a od gomile prisutnih, baš mi smo mu zapali za oko.
Odakle ste?„, pitao nas je kada se rulja razišla, a nakon poduže konverzacije poklonio nam je i svoju knjigu u znak zahvalnosti uz pojašnjenje da smo mu vrlo simpatični.
Narodnjaci trešte
Ipak, iako većini ljudi koji dosad nisu posetili Njujork ovo nikada ne bi ni palo na pamet, u ovoj svetskoj metropoli postoje kvartovi i četvrti gde se tečno priča kako naš, tako i jezik naših bliskih komšija. Astorija, koja se nalazi u Kvinsu u Njujorku vrvi od Srba, Crnogoraca, Bošnjaka i Grka, te smo se u ovom delu „Velike jabuke“ osećali kao kod kuće.
U jednom od popularnih restorana pronašli smo čak i šopsku salatu na meniju i to baš pod takvim nazivom. Dok smo se vozili Astorijom čuli smo i poznate turbofolk numere naših legendarnih pevača, a kada smo spustili pogled ka registarskim tablicama, primetili smo da ovaj „sugrađanin“ dolazi čak iz Majamija.
U ovoj četvrti popili smo najbolji kapućino, a tek onda čuli da vlasnici pričaju na srpskom jeziku. Nekoliko ulica dalje otišli smo da probamo klasičnu njujoršku picu, a dočela nas je žena prijatnog glasa pozdravljajući nas sa „dobar dan“.
Ipak, najlepše iznenađenje stiglo je poslednjeg dana našeg boravka u samom „centru sveta“. Već umorni, stajali smo nasred ulice naglas nabrajajući šta bi mogao da bude naš krajnji obrok u ovom gradu, a onda je zasedanje prekinuo glas starice.
„Ne znam šta većate, ali vas je mnogo lepo čuti, želim vam sve najlepše i laku noć„, rekla je na srpskom jeziku držeći se jednom rukom za štap, a drugom za supruga koji ju je pratio laganim hodom.
Tako umornima i iscrpljenima, njene reči dale su neku novu energiju i snagu. Jedino što smo uspeli da doviknemo bili su uzvici oduševljenja i potvrde da joj želimo sve isto što i ona nama, dok smo gledali kako u zagrljaju voljene osobe odlazi u svoj topli dom.
