Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas, 16. novembra, slave Svetog Đorđa, odnosno Đurđic, jednu od najčešćih krsnih slava kod Srba.
Sveti Georgije ili Sveti Đorđe je bio velikomučenik i borac za hrišćastvo. On je odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćanstva kada je rekao da se ne plaši da umre za svoju veru.
Pogubljen je 303. godine.
Na današnji dan pravoslavni vernici se prisećaju prenosa njegovih moštiju iz Nikomidije u grad Lida Palestinska. Ovaj svetac se u našem narodu slavi dva puta godišnje, kao Đurđic 16. novembra i 6. maja, kao Đurđevdan, kada se obeležava dan njegove smrti.
Na ikonama se najčešće predstavlja na konju, kako ubija aždahu, dok se na ikonama za praznik Đurđic prikazuje bez konja, u stojećem stavu, sa kopljem ili mačem u ruci.
U pravoslavnim manastirima, Sveti Georgije je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.
Običaji na današnji dan
Đurđic nije crveno slovo, ali je veoma poštovan praznik među vernicima, pa se na ovaj dan ne rade teški poslovi. Veruje se da se na današnji dan ne treba loviti, jer će u suprotnom lovce zadesiti velika nesreća i maler koji će ih pratiti cele godine.
U danima od 16. do 24. novembra ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da odmaraju.
Dani od Đurđica do Svetog Mrate (24. novembra) nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova. Prema predanju, u tim danima svetac nadgleda kako ko radi, zatim naredi vukovima da kazne onoga ko nije bio vredan, a domaćina koji ne ide u crkvu i ne poštuje Svetog Mratu, najviše kažnjava jer mu pošalje hromog vuka, poznatog kao kriveljan.
Kod starijih ljudi postoji verovanje da ako je vreme za Mratince maglovito i zima će biti maglovita i promenljiva, a ako je vedro, zima će biti jaka.
