Književnica Vedrana Rudan (76), koja se leči od raka, nastavlja da otvoreno i bez ulepšavanja govori o svojoj bolesti, iskustvima iz bolnice i zdravstvenom sistemu.
Na svom blogu Rudan.info objavila je novu kolumnu pod naslovom „Sestre“, u kojoj snažno i neposredno opisuje svakodnevni život onkološkog pacijenta, uz poseban akcenat na posvećenost i humanost medicinskih sestara koje o obolelima brinu.
U tekstu koji je snažno odjeknuo širom regiona, Vedrana Rudan piše o teškim bolovima, metastazama i osećaju gubitka dostojanstva, ali i o ženama i jednom mladiću koji, kako navodi, u tom okruženju predstavljaju jedine „kockice leda“ sposobne da ublaže vatru bolesti.
Njenu kolumnu prenosimo u nastavku:
Sestre
„Juče sam po ko zna koji put ušla u bolnicu. Jedva sam napravila tri koraka – tri koraka su maraton za ovakve poput mene – i srušila se u stolicu.
Kosti su mi posute metastazama, svaka je u meni vrištala na svoj način.
Zazivala sam smrt, kao što to već godinu i po dana redovno radim. Uzalud.
Svaki lekar s kojim razgovaram ima svoj recept kako da ukloni bol. Ubice bola ili ne deluju ili deluju slabo, jer bolesnici od karcinoma uglavnom imaju i čitav niz drugih bolesti.
Nezamisliv je užas umirati od raka. Lečenje je najčešće skupo i za neke od nas besmisleno, kvalitet života ne postoji, a odlaganje smrti postaje najveća kazna.
U tom paklu postoje i kockice leda. One gase plamen koji ti proždire i dušu i telo.
Ovo nije fraza kojom ja, bespomoćna nesrećnica, pokušavam da kupim njihovu milost.
Te žene i jedan mladić su bića koja nas, bar po mom osećaju, drže u ovom besmislenom životu.
Mnogi srećnici koji ovo čitate nemate pojma o čemu govorim.
Izgledamo jezivo. U nas ubrizgavaju hemoterapiju i druge otrove, ali lica sestara koje nas okružuju nisu naše ogledalo.
One nam se smeše kao da smo lepi. Drže posudu dok povraćamo, menjaju nam pelene, izbacuju naša gov*a u WC-šolju, dok se nama okreće želudac jer ne možemo da podnesemo sopstveni smrad.
Izgledam kao kostur presvučen kožom. Najmiliji me mole da nešto pojedem, a meni se sve gadi.
Pre petnaest minuta u sobu je ušla spremačica i tepajući mi kako je maneštra „lagana, baš lagana“, nagovorila me je da je progutam.
Ni sama nisam mogla da verujem da sam to učinila.
Noćas nisam spavala. Ne znam koliko puta je sestra bila uz mene – skidala jednu bocu, nameštala drugu, pitala me treba li mi nešto.
Često ih pitam kakve su im smene. Nikako da zapamtim, ili one nisu precizne. Stalno su u bolnici. Mnoge se usput školuju i brinu o porodici.
„Kako?“, pitam ih.
„Ne spavamo.“
„Zašto ne pobegnete? Sestre se traže svuda.“
„Samo ovde možemo dati sve od sebe. Samo ovde možemo pomoći onima kojima je pomoć zaista potrebna.“
Iskreno, ne razumem ih. Ne znam za koje bih pare, da sam zdrava, izdržala na ovom odeljenju i jednu smenu.
U razvijenom svetu jedna sestra brine o pet onkoloških pacijenata. Kod nas sestra svoje pacijente ni ne broji.
A plate? Kad se setimo da ološ u saboru već na startu dobije 4.000 evra da bi, blago rečeno, s*ao o ustašama i četnicima, dođe ti da šmajserom središ te „časne“ smradove.
A sestre? Koliko one zarađuju? Kada se doslovno ubiju od posla, na papiru imaju 2.200 evra, a onda i na taj „astronomski“ iznos moraju da plate porez.
Ima li u Hrvatskoj još jedna Dalija koja će sa istom strašću kojom govori o kolegama po plati i neprijateljima po stavovima, nešto reći o hrvatskim ropkinjama koje će kad-tad dotaći i njihova čela?
Sa definicijom „hrvatske ropkinje“ moje dobre vile se nikada ne bi složile.
„Naš posao nije robija. To je poziv. Volimo ljude. Volimo da pomažemo“, rekle su joj sestre.
