Hrvatska književnica Vedrana Rudan vodi borbu sa opakom bolešću, kancerom žučnih kanala, a sada se oglasila iz bolnice.
Hrvatska književnica Vedrana Rudan vodi najvažniju životnu bitku i o tome redovno piše na svom blogu.
Svoju poslednju kolumnu „Kad mobilni utihne“, posvetila je prijateljstvu koje nije prošlo test vremena i temi od koji mnogi beže – smrti.
„Da li je dozvoljeno umirati, a da to bude prihvatljivo? Više sam u bolnici prikovana žicama nego što sam na slobodi“, počela je Vedrana, pa nastvila:
„Boce i bočice postale su deo mene. Osećam se sputano, nestrpljiva sam, volela bih ponovo da budem slobodna, zdrava i ljuta na svet oko sebe onako kako su to moji ‘prijatelji’ kojima je smrt, njihova smrt, nešto o čemu se ne govori.
Zato me i ne zovu. Boje se da bih započela prljavu temu koja se ipak tiče samo mene.
Postajem im dosadna jer živim duže nego što su očekivali. One prve suze smo isplakali, ovo što se trenutno među nama dešava je dosadna praznina. Njih ne zanimaju detalji moje bolesti, ne znaju da me život raduje – procvetao mi je kaktus na balkonu.
Nešto se ipak promenilo. Izgubila sam interesovanje za ‘prijatelje’ i potrebu da im ‘pomognem’. Danas znam da nikome nisam ‘pomogla’, oni su nekome morali da istresu svoje ‘muke’.
Žao mi je što sam potrošila godine misleći da sam bila potrebna i voljena. Ma ne, nije kasno osetiti lepotu samoće. Nikoga nisam izgubila.
Baš me briga da li će njen muž prestati da pije, zašto ona više voli mačku nego mene, zašto ja sebi nisam rekla – pa i ti više voliš psa nego nju…
Ostasmo same smrt i ja. Najzad sam slobodna i slika koju vidim je čista. Gledam u ono žuto cveće na balkonu. Mir u duši i samo jedno pitanje – zašto ništa nisam znala o ljudima? Da li sam bila glupa? Ili ipak samo zdrava i ‘besmrtna’?“, zaključila je Vedrana, koja je u maju prošle godine javno saopštila da su joj otkrili rak žučnih kanala.
