Božić je vreme kada svi želimo da se setimo onih kojima je najpotrebnije. I dok naša pažnja često bude usmerena na darove i proslave, možda bi trebalo da se zapitamo šta znači biti deo društva koje, pored materijalnih vrednosti, treba da neguje i osnovne ljudske vrednosti – solidarnost, razumevanje i jednakost. U tom kontekstu, pitamo se šta to znači za decu koja odrastaju u uslovima siromaštva i diskriminacije, a posebno za romsku decu, koja se suočavaju s brojnim preprekama na putu ka normalnom životu.
Ekonomske i kulturološke razlike, duboka socijalna isključenost, kao i stalna borba sa stereotipima, čine svakodnevicu romske dece mnogo teže nego što bismo želeli da priznamo. I dok njihova tradicija i običaji predstavljaju snažan temelj njihovog identiteta, društvo u kojem žive često ih doživljava kao prepreku integraciji. Kakve su to prepreke, i šta je potrebno da bismo obezbedili ravnopravne šanse za njih? Kako možemo kao zajednica da stvorimo uslove u kojima će i romska deca moći da rastu u okruženju koje im omogućava obrazovanje, zdravlje, i osnovne ljudske uslove?
U razgovoru sa predsednicom udruženja Romag, Biljanom Tasić, istražujemo izazove s kojima se suočavaju romska deca, ali i mogućnosti koje postoje da se njihov položaj unapredi kroz zajedničke napore svih nas. U svetlu Božića, koji nas podseća na to da je vreme pomaganja i razumevanja, pozivamo vas da razmislite o tome šta možemo učiniti da bismo obezbedili bolju budućnost za onu decu koja se svakodnevno bore za svoj opstanak i dostojanstvo.
– Obrazovanje je osnovno ljudsko pravo i ključ za bolju budućnost, ali za mnogu romsku decu u Srbiji ono ostaje nedostižan san. Prema podacima Zavoda za statistiku, svega 64% romske dece pohađa osnovnu školu, dok manje od 15% završi srednju školu, a tek 1% nastavi obrazovanje na fakultetu. Ovi brojevi su alarmantni, ali iza njih stoje priče dece i porodica koje se suočavaju s brojnim izazovima. Kao izvršna direktorka udruženja Romag, smatram da je ključno ne samo govoriti o ovim problemima, već i predložiti rešenja koja će doneti stvarnu promenu – započinje Tasićeva razgovor za Ona.rs.
Siromaštvo koje nameće teške izbore
Romske porodice često žive u uslovima ekstremnog siromaštva, gde prioriteti poput hrane i krova nad glavom dolaze pre obrazovanja.
– Često čujem priče roditelja koji jednostavno ne mogu da priušte udžbenike, odeću ili čak prevoz za svoju decu. Mnogi roditelji žele da njihova deca idu u školu, ali nemaju sredstva za to. Kada birate između toga da nahranite dete ili da ga pošaljete u školu, izbor je bolan, ali očigledan – ističe Biljana Tasić.
Diskriminacija u školama
Diskriminacija i stigmatizacija su svakodnevica za romsku decu. Biti jedino romsko dete u razredu često znači suočiti se sa ismevanjem, ignorisanjem ili čak otvorenim vređanjem, ne samo od strane vršnjaka, već vrlo često i od strane nastavnika.
– Dete koje se ne oseća prihvaćeno neće želeti da dolazi u školu. Upravo zbog toga je naš zadatak da stvorimo sredinu u kojoj će svako dete biti jednako vrednovano – naglašava Tasićeva.
Diskriminacija u školama
Diskriminacija i stigmatizacija su svakodnevica za romsku decu. Biti jedino romsko dete u razredu često znači suočiti se sa ismevanjem, ignorisanjem ili čak otvorenim vređanjem, ne samo od strane vršnjaka, već vrlo često i od strane nastavnika.
– Dete koje se ne oseća prihvaćeno neće želeti da dolazi u školu. Upravo zbog toga je naš zadatak da stvorimo sredinu u kojoj će svako dete biti jednako vrednovano – naglašava Tasićeva.
Podrška kroz dodatne časove i mentore
Veliki broj romske dece nema nikoga kod kuće ko bi im pomogao s domaćim zadacima, jer njihovi roditelji često nisu imali priliku da završe školu. Dodatni časovi i mentorske grupe mogu biti od neprocenjive pomoći.
– Mentori iz većinske, ali i iz same romske zajednice mogu biti uzori deci i pokazati im da obrazovanje otvara vrata ka boljoj budućnosti – predlaže predstavnica Romaga.
Borba protiv diskriminacije
Neophodno je uložiti dodatne napore u edukaciju nastavnika o važnosti inkluzije i interkulturalne komunikacije. Svaki nastavnik mora biti svestan svojih predrasuda i spreman da ih prepozna i aktivno se bori protiv njih. Diskriminacija, naročito kada dolazi od strane nastavnika, ostavlja duboke posledice na decu, utiče na njihovo samopouzdanje i stvara osećaj nepripadanja.
– Diskriminacija ne sme da bude deo obrazovnog sistema. Deca su ogledalo društva – ako ih od malih nogu učimo da su manje vredna, tako će i sebe doživljavati. Naš zadatak je da im pokažemo da mogu postići sve što zamisle – ističe ona.
Nažalost, ovo nisu samo apstraktni problemi.
– Moje lično iskustvo potvrđuje da se odnos prema romskoj deci vrlo malo promenio u odnosu na to kada smo moje sestre i ja išle u školu. Mi smo bile žrtve rasizma od prvog dana škole. Učiteljice i nastavnici su nas gledali kroz prizmu predrasuda, postavljajući nam granice i unapred određujući koliko možemo da postignemo. A da se ništa nije promenilo potvrdio mi je i nastavnik osnovne škole u kojoj sam radila kao pedagoški asistent kada mi je otvoreno pred svim kolegama u zbornici rekao: „Vama Romima je sve dozvoljeno i možete da radite šta hoćete.“ Takav stav nije samo uvredljiv, već i duboko destruktivan za decu koja tek počinju da grade svoju sliku o svetu i sopstvenoj vrednosti – objašnjava Tasićeva.
Ona dodaje da su i direktorka škole i pedagog bile uoućene u situaciju, ali da nastavnik nije bio kažnjen, niti je snosio bilo kakve posledice.
– Moj primer, kao i priče mnogih drugih romskih porodica, ukazuje na potrebu za sistemskom promenom, jer pojedinačni incidenti nisu izolovani – oni su deo šireg problema diskriminacije u obrazovanju – dodaje ona.
Ovakva iskustva nisu retka među romskom decom. Diskriminacija u školama, bilo otvorena ili prikrivena, ima moć da obeshrabri i odvede decu iz obrazovnog sistema. Nastavnici, kao ključni akteri obrazovanja, moraju biti osnaženi znanjem i alatima da prepoznaju svoje predrasude i tvore podržavajuće okruženje za sve učenike.
– Zbog toga smatram da je i edukacija nastavnika obavezna. Radionice i treninzi na temu inkluzije i interkulturalne komunikacije moraju biti redovni i obavezni. Nastavnici treba da budu edukovani o značaju podrške svim učenicima, bez obzira na njihovo poreklo – objašnjava Tasićeva i dodaje da je neophodno da svaka vrsta diskriminacije bude sankcionisana: – I diskriminacija od strane nastavnika mora biti jasno prepoznata, sankcionisana i kažnjena. Potrebno je uvesti jasne procedure za prijavljivanje diskriminatornog ponašanja i zaštitu dece.
Od iskre nade do sistemske promene
Iako su primeri uspeha inspirativni, oni su trenutno izuzetak koji ukazuje na potencijal zajednice. Da bi ovakvi primeri postali pravilo, potrebno je uložiti značajna sredstva i trud u uklanjanje prepreka i stvaranje jednakih prilika za sve.
– Međutim, čak ni primeri uspeha nisu bez izazova. Nakon što završe obrazovanje, mnogi Romi i Romkinje suočavaju se s novim barijerama – diskriminacijom na tržištu rada, koja umanjuje šanse da se njihov trud i ulaganje isplate – nabraja Tasićeva.
Prema njenom mišljenju, promena se ne dešava preko noći, ali svaki korak je važan. Kada jedno dete uspe, ono postaje primer celokupnoj zajednici i dokaz da trud i podrška donose rezultate. Međutim, uspeh u obrazovanju često nije kraj izazovima s kojima se Romi i Romkinje suočavaju.
Čak i nakon završenog školovanja, mnogi se susreću s ogromnim poteškoćama u pronalaženju posla u svojoj struci. Diskriminacija na tržištu rada i dalje je veliki problem, obeshrabrujući mlade i umanjujući šanse da se njihova ulaganja u obrazovanje zaista isplate.
Obrazovanje: Most ka pravednijem i prosperitetnijem društvu
Obrazovanje nije samo individualna korist, već ulaganje u društvo. Kada omogućimo svakom detetu šansu da se obrazuje, gradimo temelje pravednijeg i prosperitetnijeg društva. Romska deca nisu samo brojke u statistikama; ona su budući lekari, učitelji, inženjeri i lideri.
– Institucije moraju preuzeti odgovornost za stvaranje inkluzivnijeg društva kroz konkretne mere koje će osigurati jednake šanse za obrazovanje i zapošljavanje – naglašava Tasićeva i zaključuje: – Svako od nas ima odgovornost da doprinese stvaranju pravednijeg društva – bilo kroz ličnu podršku, angažman u lokalnim zajednicama ili podsticanje institucija da prepoznaju i uklone prepreke. Jer jednake šanse nisu privilegija – one su osnovno pravo.
