Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Vladan Petrov ocenio je da postoje političari koji drže da kad su oni u pitanju principi vladavine prava jednostavno ne važe.
Takvi političari nedostatak politike, a s tim neretko i radnih kvaliteta, zamenjuju već godinama možda i jedinom svojom „kreacijom“, a to je pravo na, neprekidni i neograničeni, protest, odnosno „protest povodom bilo čega, bilo kada i bilo gde“.
Petrov je u autorskom tekstu za Politiku istakao da se takav protest neretko pretvara u otvoreno fizičko nasilje, uništavanje javne imovine i objekata koji imaju posebnu, ne samo materijalnu vrednost za društvo i državu.
„To je izgleda i ‘pravo’ na psihičko maltretiranje ne samo onih koji drugačije misle, nego i onih koji bi se u nekim stvarima možda složili sa njima, dakle, nisu, da tako kažemo, ‘pro-režimski orijentisani’, ali se ne slažu sa načinom koji ne preza od prizivanja i izazivanja nereda i haosa“, navodi Petrov.
On ističe da u Srbiji najveći broj ljudi želi da ostvaruje svoja prava, pa i politička, ne vređajući prava istog kvaliteta drugih ljudi i da ima mnogo onih koji nisu zadovoljni načinom ostvarivanja svojih prava, ali zbog toga ne odustaju da ta prava traže pred nadležnim institucijama ili u njima.
„Među njima, važi samo jedno pravilo: pravo obavezuje samo vlast; njih ne, jer nisu vlast, a da bi to postali, imaju pravo da ne poštuju pravo. Rečju, oni su umislili da su vrhovni ‘žreci’, koji dele lekcije o inteligenciji, moralu, o nekim višim ‘evropskim’ vrednostima, ali ih sami nisu naučili, jer, čak i kad imaju, a mnogima nedostaje, formalno obrazovanje, nemaju ono što je suštinski važno: poštovanje prema drugima i njihovim pravima – da misle i govore različito ili da prosto žele da žive jedan normalan život“, naglašava Petrov.
On ukazuje da svaka moderna država ima ustav koji garantuje prava svojim građanima, pojedincima i kolektivitetima.
Kako navodi, politička prava, među kojima su izborno pravo, sloboda izražavanja mišljenja, sloboda okupljanja, sloboda udruživanja itd. služe da omoguće građanima da se, sami ili udruženi sa drugima, uključe u javni život, učestvuju u njemu, manifestujući svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo nosiocima državne vlasti, ali i da, neposredno ili posredno, utiču na njeno vršenje i donošenje najvažnijih političkih odluka.
Petrov naglašava da politička prava nikada nisu apsolutna niti neograničena i da njih svaki demokratski ustav omeđuje, pre svega, zaštitom prava drugih, njihovog fizičkog i psihičkog integriteta, njihove lične slobode i prava na dostojanstvo, na zdravlje, slobodu kretanja itd.
On ukazuje da sve rečeno jesu „opšta mesta“, ali da ipak, postoje, među nama, političari koji se prave da to ne znaju ili drže da kad su oni u pitanju ta fundamentalna pravila i principi vladavine prava jednostavno ne važe, a da su razlozi uvek trivijalni, populistički.
„To su pozivi na zaštitu neodređenih viših interesa, zaštitu od zloupotreba i ekscesa vlasti (koji, ne sporimo, postoje svuda, pa i kod nas), borbu protiv korupcije, zaštitu životne sredine (koja je od nesumnjivog značaja odjednom iskočila kao jedina i najviša ustavna vrednost) i, naravno, na odgovornost za povredu Ustava jednog čoveka, predsednika Republike, ‘gospodara neba i zemlje’, koji je takav u njihovim glavama, jer najčešće polaze od sebe i onog kako oni zamišljaju da bi vršili vlast ili se, ako su na toj vlasti bili, prisećaju ‘(ne)slavnih dana svoje prošlosti'“, navodi Petrov.
Ističe da je pročitao mnoge ustave sveta, ali nigde nije video da ustav poznaje pravo na protest bez obzira na vreme, mesto, način i slično. Petrov dodaje da takvo „pravo, izmišljeno od naših pojedinih opozicionara“ koji, kako ističe, ne umeju da se bore „kroz institucije“, pa se zbog toga pozivaju na „zarobljene“ ili „nepostojeće“ institucije, ima svoj pandan u jednom drugom pravu.
Kako navodi, ni to pravo nije izričito navedeno u ustavu, ali ga svaki demokratski ustav pretpostavlja, ono se nalazi u njegovom fundamentumu, a to je pravo na normalan, pristojan i slobodan život. Ističe da mnogi demokratski ustavi, na primer, Osnovni zakon Nemačke iz 1949, ali i naš Ustav iz 2006, govore o ljudskom dostojanstvu kao osnovnoj pretpostavci za uživanje svih drugih ustavom zajemčenih prava. Petrov naglašava da zato što sve više ljudi živi ili se barem svakodnevno bori da normalno živi, protesti gube snagu, kao što su odavno izgubili i smisao.
„Političari s vizijom nemaju vremena da se bave protestima. Oni se bave rezultatima, ostvarenim i predstojećim, koji treba da ostanu i budućim generacijama“, ističe Petrov.
Dodaje da „političarima bez politike, ali i bez realno veće podrške u biračkom telu, ostaju protesti“ i da će oni, što se pokazalo i na primeru nekih političara ili političara u pokušaju, bez pravog „terenskog“ rada i rada s ljudima, ostati samo u virtuelnom svetu društvenih mreža, u kojima svako svakog može da podržava, a još više da kritikuje i vređa.
Petrov ukazuje da to već nije pitanje „prava na protest“, odnosno ustavom zajemčenog prava na slobodu okupljanja, već je pitanje iznalaženja delotvornih mehanizama ograničenja slobode izražavanja misli u digitalno doba i izražava sumnju da ta tematika mnogo interesuje ove, kako navodi, „profesionalne protestante političare“.
Prema rečima Petrova, u stvarnosti su se protesti kao redovni oblik „vođenja politike“ i supstitut za nepostojanje politike potrošili.
„Ostaje još da se viče, mlatara rukama i drugim telovima tela, što svakako otežava život i rad institucijama, a vodi neretko opstrukciji“, navodi Petrov.
Ističe da je sigurno gde ne vodi – ne vodi sticanju vlasti, što je, kako navodi, „protestantima“, a običan narod to dobro zna, i jedini cilj i kredo. On naglašava da u tom smislu, aktuelni nosioci vlasti, ali i svi budući, treba prema ovakvim „profesionalnim političarima protestantima“ da se odnose kako Ustav i zakon nalažu i da u cilju prevencije imovine i prava drugih, treba primenjivati dosledno pravom propisane sankcije i druge mere.
Petrov ukazuje da vidimo da tako rade sve zapadne evropske demokratije, a da smo „mi valjda na evropskom putu“.
„U svemu ostalom, ove protestante treba ignorisati. Uostalom, kao što će ih ignorisati i zaboraviti i politička istorija, kad ova naša sadašnjost jednom to postane“, zaključuje Petrov.
