Centar za društvenu stabilnost je u proteklih nekoliko meseci ukazivao na brojna dešavanja na ulicama koja ne odlikuju demokratska i dobro uređena društva.
Teskt prenosimo u celosti:
„Fokus je uglavnom bio usmeren ka (ne)delima blokadera huligana, odnosno razjarenih i neartikulisanih, socijalno marginalizovanih studenata, koji su u zanosu implementacije čegevarizma pomislili da mogu da preuzmu državu kao igračku iz ruku deteta.
Medjutim, neko je shvatio da taj proces ne ide baš tako lako, da se vlast uzima deo po deo, da se gazi društvo – grupa po grupa, ali i da je za to potrebna pomoć odredjenih struktura. Recimo, bezbednosti, odnosno policije!
Centar za društvenu stabilnost je do sada ukazao u više navrata na veze britanskog obaveštajnog i diplomatskog faktora sa policijskim strukturama, koje dosežu do 2002. godine, pa možda i ranije. U svakom slučaju, prelomni momenat u procesu njihove rapidne penetracije u srpsku policiju počinje sa posetom srpskog premijera Zorana Djindjića Londonu, 24. aprila 2002. godine, kada je došlo do dogovora sa britanskim premijerom Tonijem Blerom da će britanski MI6 pomoći u obračunu sa Zemunskim klanom. Nakon povratka u Beograd, Zoran Djindjić je dao tajni nalog za formiranje jedne specijalne jedinice pri odeljenju Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK). Tom jedinicom rukovodili su predstavnik MUP-a Republike Srbije, načelnik odeljenja Radovan Knežević, kao i jedan predstavnik MI6 sa inicijalima E.M, dok je suštinski rukovodilac grupe bio prekaljeni britanski obaveštajac i tadašnji ambasador UK u Beogradu, Čarls Kraford, koji se nakon Djindjićevog ubistva odmah sa američkim i francuskim ambasadorom povukao iz Srbije. Ono što je interesantno napomenuti, o postojanju tog odeljenja nije znao čak ni ministar policije, Dušan Mihajlović. Pored samog premijera, ovo je znao još samo Vladimir Beba Popović, šef biroa za komunikacije u Vladi Republike Srbije.
Kao što je i poznato, obračun sa Zemunskim klanom se završio tako što je premijer ubijen u atentatu, 12. marta 2003. godine, u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije, o čijoj bezbednosti je tada MUP brinuo. Do današnjeg dana, razvijena je čitava mreža saradnika britanske službe u okvirima srpskog MUP-a. Niko nikada nije izvršio reformu policije, a u pojedinim situacijama, taj isti MUP je ugrozio bezbednost najviših državnih zvaničnika ove zemlje.
Što se tiče trenutne situacije, u više navrata svedočimo brutalnostima pripadnika policije na terenu usmerene ne prema onima koji krše Ustav Republike Srbije, već prema običnim gradjanima koji ne mogu više da trpe sedmomesečni teror nasilnih blokadera. Poslednji takav dogadjaj bio je vidjen sinoć u Novom Sadu, kada su pripadnici policije zajedno sa nasilnikom sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, (ne)akademskim mentorom političke terorističke organizacije STAV, prof. Milošem Jocićem, napali običnog gradjanina, srušili na pod i iživljavali se nad njime.
Pre nekoliko sedmica, CZDS je nastojao da pošalje pristojnu poruku ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću u kojoj se navodi da je vreme da se napune marice. Poštovani ministre, izvinjavamo se ako ste nas pogrešno razumeli i ako nismo bili dovoljno jasni. Ovom prilikom želimo da Vam plastično pojasnimo da ste dužni da obezbedite nesmetano funkcionisanje saobraćaja u gradovima i da nasilne blokadere privedete ili im barem napišete prekršajne kazne za ometanje saobraćaja i ugrožavanje bezbednosti na putu. Primena zakona nije stvar procene ili dobre volje, nego dužnost onih koji su za to položili zakletvu i koje narod plaća. Nadamo se da ste sada razumeli deo oko “marice”.
Na kraju, citiraćemo Tomasa Dzefersona, jednog od osnivača države koja se danas naziva svetionikom demokratije: “Kad nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost”. Zapamtite dobro ovu rečenicu!
‘Onaj u prašini’ – CZDS“.
