U Jugoslovenskom dramskom pozorištu održava se komemoracija povodom smrti Zdravka Šotre. Počela je minutom ćutanja u čast legendarnog reditelja.
Na komemoraciju su došli članovi porodice, prijatelji, kolege, sin, supruga Neda Todorović, Svetlana Ceca Bojković, Ljubomir Bulajić, Goran Marković i drugi.
Reditelj i scenarista Zdravko Šotra preminuo je 8. oktobra u 93. godini, a ispraćaj za kremaciju održan je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu, gde su se od njega oprostili članovi porodice, kao i brojne kolege, saradnici i poštovaoci.
Glumac Ljuba Bulajić održao je govori, rekavši da je Šotru upoznao kao mlad, po izlasku sa akademije.
„Tada je bilo malo drugačije vreme. Nije se snimalo ovoliko i svaka prilika da se pogodi jedna velika i zanimljiva dramska uloga je bila retkost. Svi znamo način na koji je radio – brzo i jako. To je bio svojevrstan dril za mladog glumca. Upoznali smo rečenicom ‘Budalo, ti nisi Crnogorac ti si moj Hercegovac’. Posebno na šta sam ponosan je da mi je beskrajno drago da nije prošao nijedan njegov projekat da me se nije setio. U ‘Aleksandru od Jugoslavije’ je trebalo da igram nešto drugo i onda me je Šotra zvao sedam dana pre početka snimanja da mi kaže da ću ja igrati. Noć pred prvi dan snimanja se objavi vanredno stanje i ja sam tako dobio tri meseca da spremim ulogu. Moj odnos sa njim je bio turbulentan, znali smo i da se posvađamo. Šotra je imao jedan bogat život i pun svega i svačega. Bilo bi nezahvalno ljutiti se na Boga što nam ga je uzeo. Utehu treba tražiti u tome da je Šotra proživeo svoj ovozemaljski život živopisno i sada će nastaviti da živi kroz nas i svoja dela“, dodao je Bulajić.
Glumica Ceca Bojković je podsetila na Šotrinu knjigu „Mojih 500 glumaca“ i ocenila da je to najveća antologija na srpskom jeziku.
„I ja sam postala jedan od 500 njegovih glumaca, bilo bi vreme da se mi njemu sada odužimo tako što će se neko prihvatiti da napravi o njemu jednu obimnu monografiju. Moj prvi susret sa Zdravkom se desio davno. Imala sam 12 godina, a on se toga nikada nije mogao setiti jer sam bila jedna od mnogobrojne dece. Imala sam neku improvizaciju. Trebala sam da se uplašim zmije, i kad sam vrisnula, čula sam smeh, i to ohrabrujući. Ta slika mi se duboko urezala kao znak da ću biti primljena i bila sam primljena. Prošle su silne godine, ja sam počela da studiram. Na drugoj godini sam počela da snimam na televiziji i to je bilo baš kod Šotre. U to vreme su se radile TV drame. Sarađivali smo, i ja mu nikad nisam pričala o tom događaju, ali sam tad prepoznala da je to on. Pre jedno 10 godina, ja sam u Beogradu radila neku emisiju, gde je moj specijalni gost bio Šotra. Kad sam mu ispričala priču, on je odgovorio: ‘Naravno da se sećam te devojčice, mada ja se sada više ničeg ne sećam'“, podsetila se Bojkovićeva.
Istakla je da o Šotrinom privatnom životu malo znala, jer bi šturo pričao o sebi, i da kada je izašla njegova autobiografija „Držeći se za vazduh“, tek onda saznala nešto o njemu lično i o tragediji koja je zadesila njegovu širu porodicu koja je završila u hercegovačkim jamama.
Izlaganje je završila citatom iz Šotrine knjige u kojem govori o svojoj majci, rekla je u govoru Svetlana Ceca Bojković.
Ana Marija Rossi je istakla da ne poznaje reditelja koji je imao duži radni vek.
„Bio nam je dragocen kao počasni član Asocijacije reditelja. Ljudski i čestito je sagledavao zajednički interes. Jugoslovenskoj i sprskoj kinematografiji ostavio je nekoliko značajnih dokumentaraca. Sve ih vezuje zajednička nit, a to je čuvena Šotrina brzina u radu. Govorio je da je čitavog radnog veka bio gonjen strahom da će potrošiti više novca i svaki put se zaklinjao da će raditi polako i temeljno. I onda bi ponovo snimio film za 30 dana. Svaki komentar o festivalskim nepravdama je izbegavao. Kada je u jednom trenutku sabrao svoje utiske, dobili smo knjigu o svojim Šotrama, porodici i korenima. Verujem da će zalaganjem njegove porodice poslednja zaostavština Zdravka Šotre biti pred čitaocima“, dodala je.
Zdravko Šotra rodjen je 14. februara 1933. godine u selu Kozice kod Stoca u Hercegovini.
Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1954. u klasi profesora Vjekoslava Afrića.
Na Televiziji Beograd bio je zaposlen od njenog osnivanja, 1958. do 2001. godine.
Šotra je bio reditelj šou programa „Obraz uz obraz, koji su vodili glumci Dragan Nikolić i Milena Dravić, koja je bila izuzetno gledana u Jugoslaviji sedamdesetih godina.
Snimio je žanrovski raznolike igrane filmove kao što su ratni „Igmanski marš“ (1983), politička drama „Braća po materi“ (1988), istoriojski „Boj na Kosovu“ (1989), tinejdžerska komedija „Lajanje na zvezde“ (1998) i krimi komedija „Pljačka trećeg rajha“ (2004).
Njegova književna adaptacija dela Stevana Sremca „Zona Zamfirova“ (2002) bio je najgledaniji domaći film svih vremena sa 1.200.000 gledalaca u bioskopima.
