Piše: Emir Kusturica, izvor „Iskra“
Nije ubica iz Mladenovca rođen u vreme Drajfusa niti u vreme izgradnje Ajfelovog tornja. Nije Kecmanović, monstruozni dečak ubica iz osnovne škole „Ribnikar“ rastao u Tunguziji, nije on bio učenik neke škole u Ruandi gde postoje plemenska zaoštravanja pa je moguće da se ubijaju međusobno na mig nekog trgovca iz Engleske ili Francuske, nego je upravo u Srbiji rastao.
U kojoj Srbiji? Onoj koja je zamenila svoj autentični istorijski tok za tzv. kvantne skokove, skokove koji su u optičkom svetu Željka Mitrovića Žeksa i ljudi koje on predstavlja bili nešto što je dizalo socijalne modele na nivoe koje svi hoće da dostignu. Svi hoće da budu bogati, svi hoće da budu slavni i svi hoće da budu vidljivi što se potvrđuje kroz mreže koje su dale onima koji se zovu niko da budu neko.
Tu se u neku ruku, na sreću, pokazala i duhovitost našeg naroda, međutim kod dece se odrazilo direktno kroz ono što je dostupno već sa 11- 12 godina. Od pornića do direktnog jezika koji čini potpuno nezaštićenim mladog čoveka. Utoliko je intelektualna kamarila, u kojoj su neki moji bivši prijatelji, objasnila da to ubistvo nema nikakve veze sa televizajama i sa onim iz čega ljudi crpe svoje uporedne vrednosti.
Od svih rijalitija, onaj koji ima najizraženiju univerzalnu vrednost je poslednji rijaliti Željka Mitrovića zvanog Žeks, koji je, u stvari, prenos sa televizije u realni pozorišni prostor, i dešava se na mestu gde je nekad bio divan bioskop „Odeon“. Dugo je taj bioskop tražio kupca i našao ga je upravo u onome, koji je poput Felinijevog modela, nagurao scenu ne samo beogradskom elitom koju čine novinari, njihovi opslužitelji, davaoci intelektualnih usluga, koje kasnije Milomir Marić pretvara u relativizaciju bilo čega što oni izgovore.
Svi koji su pristali na to došli su na tu predstavu. Nisam je video celu ali sam video elemente i neku vrstu hrabrosti koja je potrebna kad čovek pravi neki veći potez. A veći potez može biti užasan a može biti i dobar. On je u svoj doveo boga koji se kretao između zvanica u tom nekadašnjem bioskopu, sada prostoru za Željkove mjuzikle.
Treba biti hrabar pa dovesti boga među ljude, pa mu čak ukineš i onaj eho u glasu kao ideju u kojoj barem njegov glas ostaje deo neke mistike. Dakle demistifikovani bog u rediteljskom rukopisu Željka Mitrovića izgleda kao Deda Mraz. Samo mu fale novogodišnji pokloni, a ne tvorac u koga mi verujemo jer nauka nije mogla da dokaže ni veliki prasak ni bilo šta što nas vraća stotine miliona godina unazad.
Da li nauka može da dokaže nastanak sveta, ne može, ali naučnici koji ne veruju u boga mogu da izgovore ono što je blisko Željku Mitroviću, da je to sve prdnjava i da sve oko tog boga može da bude kao Juvel Harari, može da bude bog svaki čovek.
Ovo oko boga postaje kako bih rekao deo jedne mistične suštine života koja kad se ogoli onda se dobije taj Žeks, koji se za vreme tamo neke proslave, da prostite, drpa za k…
Pre dvadeset godina to bi bilo kršenje javnog reda i mira, javni red i mir sada ne postoje, ali postoji ogroman novac ne znam kako zarađen, verovatno reklamama, i čime sve ne, da se stavi bog na binu. Bog u predstavi koju sam video čak i igra, upada u neki ritam. To nas opet navodi na misao – bog koji pleše. Da li je Isus Hrist plesao, ne zna se, ne postoje tragovi, ali, Žeksu ne trebaju tragovi, Žeks radi šta god želi.
Šta je tu najvažnije? Sve ono što mi znamo o bogu on napravi kod sebe. U velikoj predstavi otvaranja te njegove palate ili na proslavi elite, ili kako mu se to zove, on hoda po vodi. Istini za volju ima neke velike bakandže a mi koji se bavimo filmom znamo da pod vodom mogu da budu ronioci, mogu da budu praktikabli po kojima se hoda ali se stvara iluzija da Žeks hoda po vodi.
Dakle, on ne uzima izvan sfere religije, ili religiozne kulture ideju da je Isus Hrist hodao po moru, nego on hoda po moru. Kod njega na predstavi Deda Mraz je taj koji ima bogougodan glas. Sve osobine boga preuzima Žeks. Žeks prkosi gravitaciji, Žeks živi van gravitacije.
Došli smo do toga da onaj koji skupi najveći broj pregleda, to može da bude ordiranrna kurva, postaje najviši svetski nivo.
Šta nam je, dakle, uradio Žeks?
Doveli smo u pitanje sve što je bilo u našoj tradiciji. Ne samo folklor, tradiciju, činjenicu da smo zemlja onih koji su se borili na Ceru, oslobađali Kosovo 1912, onih koji su krvarili u dva antifašistička pokreta. Došli smo do toga da nam glavni pogled na fikciju ne bude ni jedan veliki pisac. Od stvaranja Pinka i davanja šanse Žeksu, koji je na putu da postane sveti Žeks, učinjeno je mnogo na degradaciji čoveka koja ide sa tehnoliškim napretkom koji je on zloupotebio iz egostičkih razloga.
