Postalo je moderno pljuvati. Ljude, vrijednosti, dobre namjere. Toliko moderno da aplauz ne dobija onaj ko daje, nego onaj ko najglasnije ruši. U takvoj kakofoniji mržnje, Slavenko Ristić je gotovo pa grešnik, jer pomaže kome god može. Ne jednom, ne da bi se fotografisao, nego stalno, tiho, sistematično.
Problem je što dobrota danas nema tržišnu vrijednost. Nema cijenu na berzi mržnje, ne kotira na društvenim mrežama. Ona ne pravi buku, a svijet je navikao da obraća pažnju samo na mrzovoljno urlanje. Pa se onda iz buke javi poneki bot, poneka kafanska komisija za moral, poneki plaćenik praznih džepova, koji će reći da tu mora biti neka računica, da se iza toga sigurno nešto krije. U zemlji u kojoj se istina gleda kroz mutno staklo, čovjek koji pomaže izgleda sumnjiv, a onaj koji ne daje ništa, postaje “realan”.
Slavenko diže spomenike zaboravljenima, hrani gladne, oblači sportiste, pomaže bolesne,odriče se plate, podržava udruženja. Ali, kod nas, most koji spoji ljude uvijek ima bar jednog koji će ga minirati. Ne zato što most ne valja, nego zato što im je lakše da ruše nego da pređu na drugu obalu.
U ovom teatru apsurda, Ristić je akter koji odbija da obuče kostim lažne dobrote. Dok drugi pletu spletke i bacaju otrovne strelice iz prikrajka, on gradi mostove. Ne da bi zaradio aplauz, već da bi nekome olakšao život. Na žalost, mostovi u ovoj zemlji često ne služe za prelazak, nego kao mete za kamenovanje.
Lakše je bacati blato iz sigurnosti anonimnosti nego zaprljati ruke stvarnim radom. Lako je urlati u prazno i omalovažavati svakoga ko pokušava da napravi nešto pozitivno, jer su kukavice spremne da sruše, ali nisu spremne da stvore.
Jer u zemlji gdje se dobro djelo tumači kao plan, a ruka koja pomaže kao prijetnja, jedini grijeh je ne uklopiti se u orkestar onih što sviraju mržnju. A Slavenko, izgleda, uporno bira da svira sam.
