Zorica Panić i Danijela Vujić majke čije su deca nastrada u Malom Orašju u bezumnog masakru Uroša Blažića govore o današnjem suđenju pomahnitalom ubici.
U Specijalnom sudu u Beogradu danas je nastavljeno suđenje okrivljenom Urošu Blažiću i njegovom ocu Radiši za masakr u selima Dubona i Malo Orašje. Posle današnjeg suđenja će, ukoliko sve bude kako je nedavno rekla postupajuća sudija, biti ročište posle kojeg bi trebalo da budu završne reči, a zatim i presuda.
– Ja se osećam kao i svaki put kada je suđenje, ne znam za sebe. Nakljukaš se lekovima da bi otišao i da bi posle preterao to. A lekovi ne pomažu – kaže Panić.
Kako Zorica kaže, na groblje svoje dece Kristine i Milana ide dva ili tri puta dnevno,
– Budem prepodne, a onda mislim da to nije bilo dovoljno, pa odem i popodne. Moja Kika nije meni bila samo ćerka, već i drugarica. Bila mi je sve. Ceo dan bih mogla da pričam o njima. Taj dan je predala za dozvolu, uveče je bila ubijena. Ne mogu da prežalim što smo taj dana bili tako malo sa njima – priča Zorica kroz suze.
Kroz suze se priseća i poslednjih minuta koje su proveli zajedno.
– Uvek će mi faliti. Pre nego što su izašli bili su u mojoj sobi i nisu planirali uopšte da idu bilo gde. Svi smo se okupili i ležali pod mojim čupavim ćebetom. Oni su to voleli, da se tu grlimo, mazimo i igrali smo u troje igricu. Ne ljuti se čoveče, to je bila igrica koju smo igrali zajedno uvek. Pobedili su me i smejali smo se i blesavili celo veče. Rekla sam im da me ne ostavljaju kada su krenuli u školsko dvorište da se vide sa društvom. Poljubili su me i otišli i nikad se više nisu vratili – kaže Zorica kroz suze.
Molim vas, vratite minđuše moje ćerke!
– Jako mi je bitno da kažem, ne znam sada da li je san ili je moja ćerka rekla, popila sam lekove i verovatno sam zaspala. I u to snu ona meni kaže: „Mama nema mojih minđuša!“ Ta scena, prazno dvorište klackalica ide gore-dole… Ja i suprug ustajemo i idemo u školsko da tražimo minđuše, svi su otišli da ih traže. Prošla su dva dana, moju decu dovoze, a moja ćerka nema te minđuše. Molila sam sve i rekla da mi je jako bitno da mi vrate te minuđuše, to mi je jako bitno! Do skoro sam joj pisala poruke – kaže majka Zorica Panić.
Kaže da im je od tada svaki dan isti.
– I od tada, evo godinu i po dana, naš dan, svaki dan je isti. Svaki dan smo sa drugim roditeljima koji su izgubili svoju decu. Oni kod nas, mi kod njih. Jedno drugo tešimo, jedno drugo razumemo, pričamo o našoj deci, kakva su bila, šta su radili – kaže Zorica.
Ona se prisetila i momenata kada je svoju decu zatekla mrtve.
– U tom momentu smo bili u tolikom šoku. Ti gledaš i ne veruješ! Ne shvataš šta je to! To nisu moja deca, uopšte ne shvataš. Mi smo bili u bunilu, u šoku. Bio je i tu Radiša, meštani su počeli da viču na njega, jer se saznalo da je njegov sin ubio moju decu! Celu noć nismo znali šta se dešava, sve dok nisam videla kako mi decu stavljaju u crne vreće, kada sam ih ispratila, sve sam gledala, sve sam preživela – kaže Zorica za „Blic dan“.
