Na današnji dan pre tačno 25 godina prve NATO bombe pale su na teritoriju tadašnje SR Jugoslavije. Usledila je agresija koja je trajala čak 78 dana, a najveću štetu pretrpela je Srbija. Bombe su pogađale vojne, ali i privredne ciljeve, a neretko i civilne objekte, odnoseći živote nedužnih građana
Srbija je besomučno bombardovana sve do 10. juna 1999. godine, kada je potpisan sporazum u Kumanovu, koji je predviđao povlačenje srpskih snaga bezbednosti sa teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.
Atak Alijanse bio je bez pravnog pokrića, jer nije postojala Rezolucija saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koja bi opravdala takvu vojnu akciju.
Napadi su bili vazdušni, a korišćene su razne vrste projektila, uključujući i krstareće rakete, kasetnu municiju, grafitne bombe za uništavanje elektroenergetskog sistema, kao i bombe sa osiromašenim uranijumom.
Nema konačnih podataka o broju žrtava ovog rata, a postoje procene da je poginulo oko 2.500 civila.
Bombardovanje je bio veliki vojni i ekonomski udar za našu zemlju, rušene su fabrike i mostovi, infrastruktura i elektrane.
Ono je izazvalo oštre reakcije širom sveta. Neki su podržali akciju NATO, dok su drugi osudili intervenciju kao kršenje suvereniteta SRJ.
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osudio je nekoliko srpskih lidera za ratne zločine počinjenje tokom rata na Kosovu. Međutim, nije bilo optužbi protiv predstavnika NATO-a za zločine počinjene tokom bombardovanja. A gađali su nas oni koji su tvrdili da su na strani pravde, da imaju modernu tehnologiju i da su im ciljevi vojni. Kako onda opravdati sve ono što se dogodilo u tih 78 dana?
Ono što je ostalo zabeleženo tokom NATO agresije jeste da su, uprkos preciznim projektilima, navodnim greškama stradali i brojni civili. Na primer, stravično bombardovanje putničkog voza u Grdeličkoj klisuri, gde je poginulo najmanje devetoro ljudi, a s obzirom na stanje tela tačan broj stradalih nikada nije utvrđen.
Mnogo teži napad dogodio se na drumskom mostu u selu Lužane kod Podujeva 1. maja, kada je bomba direktno pogodila autobus „Niš ekspresa“ pri čemu je stradalo čak 46 putnika različitih nacionalnosti. I ovaj napad dogodio se usred dana.
Šokantne vesti stigle su 7. maja iz Niša, kada su širom užeg gradskog jezgra padale kasetne bombeizbačene iz holandskih aviona. Oni su, navodno, hteli da smrtonosim tovarom zaspu aerodrom, ali su bombe promašile cilj. Samo iz jednog kontejnera kasetnih bombi na cilj pada između 100 i 150 ubojitih sredstava.
Rušenje mostova bilo je svakodnevica. Ipak, kao jedan od najkrvavijih (i to dvodtrukih) napada pamti se onaj u Varvarinu, kada je usred dana pogođen most, pri čemu je stradalo 10, a povređeno 30 civila. Odluka da se pošto-poto sruši mostić u varošici doneta je baš na praznični i pijačni dan, kada su ulice vrvele od ljudi.
Grad koji je podneo najviše žrtava tokom NATO agresije u odnosu na ukupan broj stanovnika je Surdulica. U ovoj varoši na jugu zemlje ubijeno je oko 50 ljudi. Čak deset ljudi stradalo je u izbegličkom naselju u ovom gradiću.
I dok su mnoge bombe mašile ciljeve i ubijale civile, one koje su 24. aprila pale na zgradu RTS u Takovskoj ulici pogodile su metu. NATO je želeo da bombarduje i državnu televiziju. Ubijeno je 16 radnika. Nije samo gađana beogradska, već i novosadska televizija. Zgrada na Mišeluku je pet puta bila meta projektila, srećom, bez žrtava.
Najveće rane Novog Sada bili su njegovi mostovi. Porušena su sva tri mosta, a bilo je i žrtava. Građani su od Petrovaradina i Sremske Kamenice do Novog Sada putovali skelama.
Tokom napada bilo je mnogo straha i od potencijalnih hemijskih katastrofa. Pančevci pamte noć između 15. i 16. aprila, kada su pogođeni rezervoari vinil-hlorid monomera u „Petrohemiji“ i u „Azotari“ rezervoar amonijaka.
Jedan od simbola žrtava NATO bombardovanja je i smrt trogodišnje Milice Rakić, koja je stradala u toplini svog doma u Batajnici, kilometrima daleko od vojnih ciljeva. Ona je preminula na noši, pošto je kroz prozor i zid njihove kuće uleteo deo projektila.
Ne treba zaboraviti ni napad na izbegličku kolonu Albanaca, zapravo najkrvaviji napad na civile, koji su pogodđeni Đakovice. U čak četiri udara sredinom aprila stradalo je sedamdesetak civila.
Nije jasno kako je moglo da se desi da bomba pogodi ambasadu NR Kine na Novom Beogradu.
Tokom NATO bombardovanja pamte se herojski podvizi pripadnika Vojske Jugoslavije, na nebu, ali i na kopnu. Pamte se stradali piloti major Zoran Radosavljević i pukovnik Milenko Pavlović, koji su oboreni u neravnopravnoj vazdušnoj bici.
Odjeci koji su dolazili od sistema protivvazdušne odbrane svako veče bili su znak narodu da su na nebu neprijateljski avioni i rakete. Međutim, svoju najveću slavu naš PVO sistem zaslužio je obaranjem „nevidljivog“ aviona F117-A na nebu iznad Srema. Olupina ovoh tehnološkog čuda pala je u selo Buđanovci. Neprijateljski pilot imao je sreće da se evakuiše, budući da su meštani bili odmah na nogama. Neki od njih slikali su se na ostacima letelice 27. marta 1999, godine.
Tokom NATO bombardovanja na Kosmetu su se vodile borbe sa teroristima OVK, pa čak i sa vojskom Albanije. Tako se pamti čuvena Bitka na Košarama u kojoj NATO nije učestvovao kao kopnena sila, već je davao podršku neprijateljskim stranama koje su dejstvovale na Kosovu i u Metohiji.
Ova bitka otpolela je 9. aprila i trajala je sve do povlačenja srpske vojske, odnosno, završetka bombardovanja.
