Tri sestre kojima sudbina nije podarila uslove za život dostojne jednog deteta, Jelena (11), Dajana (9) i Teodora (7), brzo su osvojile srca cele Srbije. Ko god je imao priliku da vidi oronule zidove trošne kućice sa dve sobe u Ilandži, nije ostao ravnodušan. Ove tri preslatke, vredne i vaspitane devojčice nažalost nemaju gde da sipaju ni čašu vode. Zatvorene među memljivim zidovima sa samohranim ocem Denisom Nikolićem (30) prethodni put rekle su nam da imaju samo jednu želju, a mi smo se potrudili da im je i ispunimo
Tri princezice koje i dalje čekaju na svoj dvor žive u jednoj sobi sa svojim ocem. To je ujedno i jedina prostorija u kojoj uopšte mogu da provode vreme u kući koja visi o koncu. Ekipa portala Telegraf.rs posetila ih je pre tačno mesec dana, a teskobu u grudima koja je ostala nakon saznanja kako žive još uvek ne možemo da potisnemo. Početkom februara, kada smo se približavali kućici od naboja, čuli smo i razne melodije koje su dopirale sa jedine ispravne stvari koje poseduju u kući.
„Želim da ovaj osmeh gledamo češće“
Njihov kompjuter jedini im je izvor zabave, a devojčice ga koriste kako bi, ni manje ni više, nego ceo dan slušale pesme Anđele Ignjatović Breskvice. Upravo to im je i bila jedina želja – da je upoznaju. Osmeh, oduševljenje, neverica i smeh preplavile su kuću strave kada je njihova omiljena pevačica ušetala. U momentu, devojčice su zaboravile na svaki problem, svaku neprospavanu noć i ledeno jutro koje ih je dočekale. Dečija graja obasjala je mali dom u Ilandži, a priča i smeh trajali su satima.
Anđela ih je posetila u toku priprema za „PZE“, pre finalne večeri, a sa svojom omiljenom pevačicom podelile su tajne, strahove i želje. Pričale su o školi, komentarisale njen stajling i izabrale omiljenu pesmu. Ipak, čini se da im je najviše od svega prijao njen zagrljaj, koji je delovao kao da se godinama poznaju.
„Prošli put sam poželela da upoznam Breskvicu, a ona je danas ovde„, kaže nam malena Dajana ne skidajući osmeh s lica.
„Ovo je moj najsrećniji dan, bila sam uzbuđena i presrećna kada sam je ugledala“, dodaje devojčica u čijim očima tinja nada.
Njene sestre nisu mogle da dođu do reči od uzbuđenja. Jelena ju je ljubila u obraz, a Teodora se satima nije pomerila iz njenog krila.
„Ista je kao na televiziji, svima ćemo da pričamo da nam je bila u gostima“, kažu devojčice kroz širok osmeh.
Ni Anđela nije ostala imuna na užasnu sudbinu koja ih je zadesila. Čim je videla njihovu priču, bez razmišljanja je rekla da mora da ih upozna
„Danas sam dobila nešto najlepše – njihove zagrljaje i poljupce, a najdraže mi je što su one srećne. Puno mi je srce, ne želim da ih pustim. Nisam očekivala da će biti ovako srećne, nisam znala da li će me prepoznati, ali slušale su moje pesme kad sam došla. Zamolila bih sve ljude dobre volje koji imaju novca da pomognu da im se kupi nova kuća, da bi ovaj osmeh bio na njihovim licima svaki dan. Do jeseni smo obećali da će dobiti roze kuću, mora da bude roze jer je Dajana tako rekla – kaže Anđela sa osmehom.
Dajana potvrđuje da kuća mora da bude roze boje ili barem jedna soba da bude u toj boji. Na pitanje koja joj je sada želja prva na listi, devojčica iskreno odgovara – soba i kupatilo. Njene sestre stidljivo ćute, a iako im kupatilo i soba nisu jedini problem, ne usuđuju se da traže više.
„Volele bismo šminku. Karmin ljubičaste boje. I nokte“, govore uglas Teodora i Jelena, dok ih Dajana podseća da nokti u školi nisu dozvoljeni
