Prema Satu sudnjeg dana, svet ima 90 sekundi do ponoći od januara 2023.
U poslednje dve godine, od ruske invazije na Ukrajinu, mogućnost nuklearnog sukoba je poprilično pominjana u svetskim medijima. I ne samo sa mogućim ruskim pučem u Ukrajini. Severna Koreja s vremena na vreme testira balističke rakete sposobne da nose nuklearne bojeve glave, a pominje se i moguća nova nuklearna proba (od 1998. je i jedina zemlja koja je, koliko nam je poznato, izvršila nuklearne testove). Štaviše, SAD su izuzetno zabrinute zbog, kako tvrdi Pentagon, velikog rasta kineskog nuklearnog arsenala, na nivou „koji nije viđen od 80-ih godina prošlog veka“. Najzad, postoji bojazan da će Iran uskoro postati nuklearna sila, što bi isprovociralo Izrael, koji takođe ima nuklearno oružje.
Kakva je mogućnost upotrebe nuklearnog oružja u doglednoj budućnosti ili čak izbijanja nuklearnog sukoba, koja nuklearna sila predstavlja najveću pretnju globalnoj bezbednosti i da li smo se približili zapaljivoj situaciji poput kubanske krize 1962. nova epizoda podkasta Prva linija, objašnjava spoljnopolitički kolumnista Jutarnjeg lista Željko Trkanjec.
Sagovornik napominje da smo od eksplozije prve atomske bombe 1945. godine (test u Novom Meksiku i američko bacanje bombi na Hirošimu i Nagasaki) do kraja Hladnog rata bili u prvom nuklearnom dobu.
„Ovo je doba koje je rodilo egzistencijalizam i globalni strah da će čovečanstvo nestati. Padom Berlinskog zida počinje drugo nuklearno doba, kada strah da će neka od nuklearnih sila upotrebiti ovo oružje slabi, ali se javljaju novi strahovi. Pre svega, nedržavni akteri, poput terorističkih grupa, dobiće u ruke nuklearnu bombu ili gorivo za prljave bombe, kaže Trkanjec.
Vrhunac sredinom 80-ih
Kada je reč o „nuklearnom potencijalu“ čovečanstva da uništi planetu, on je bio na vrhuncu 1986. godine, kada je u svetu bilo ukupno 70.400 nuklearnih bojevih glava, od kojih je velika većina bila u rukama SSSR-a ili SAD. . Dalje, početkom 80-ih godina prošlog veka, udarna snaga bojevih glava koje su mogle da se koriste u takozvanom „prvom udaru“ i odgovor na njega iznosila je više od 15.000 megatona. Poređenja radi, snaga bombe bačene na Hirošimu bila je 15 kilotona. Danas smo sveli na globalni arsenal od oko 12.500 nuklearnih bojevih glava i sposobnost prvog udara od 2.000 megatona – još uvek dovoljno da nepovratno ugrozi čovečanstvo.
„Smanjenje je počelo i pre drugog nuklearnog doba. Ne treba zaboraviti da je kubanska kriza 1962. godine ozbiljno potresla Moskvu i Vašington, koji su shvatili koliko su blizu sukoba i uveli direktnu komunikaciju između Bele kuće i Kremlja jer su shvatili opasnost od ugrožavanja ne samo jednih, već i drugih. ali i ljudski rod. Henri Kisindžer je, kao državni sekretar SAD, tada započeo politiku detanta, koju je na kraju sproveo Regan, zajedno sa Gorbačovim, 80-ih godina. Bilo je nekoliko važnih sporazuma koji su ograničavali prvo strateško nuklearno oružje, a zatim i rakete srednjeg i kratkog dometa.
Međutim, pokazalo se da su devedesetih i kasnije svi odahnuli, nastavlja Trkanjec, koji kaže da Rusija nikada nije odustala od nuklearne pretnje.
„Pošto je u to vreme ruska konvencionalna armija bila veoma oslabljena, njihovi generali su se oslanjali na nuklearno oružje kao ključni faktor za odvraćanje svake pretnje po zemlju. Sa dolaskom Putina, ovaj proces se nastavlja. Kada je 2019. istekao INF Ugovor o ograničenju raketa srednjeg i kratkog dometa, ulazimo u takozvano „treće nuklearno doba“. Trenutno nemamo nijedan sporazum koji reguliše nuklearno oružje.
Koliko je Kina opasna?
Danas devet zemalja poseduje nuklearno oružje – SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja. Među njima, smatra se da najviše jača svoj potencijal upravo Kina.
„Kineska politika je doživela veliku promenu kada je Si Đinping došao na vlast. On želi da vidi Kinu moćnu i veliku, ne samo ekonomski, već i vojno. Želi da bude u rangu sa SAD, što uključuje veći broj nuklearnih bojevih glava (sada, zvanično, imaju 410). Osim toga, želi da ima dovoljno jaku vojsku da može da postavlja pravila igre na Pacifiku, što uključuje rast mornarice i veći broj raznih projektila. Zanimljivo je da je Tramp svojevremeno insistirao da se i Kina pridruži sporazumu SAD i Rusije o kontroli strateškog nuklearnog naoružanja“, Kina je rekla „moguće je, ali samo ako imamo i dovoljno veliki broj nuklearnih bojevih glava“.
Postavlja se i pitanje koliko je realno da ćemo uskoro imati desetu zemlju koja poseduje nuklearno oružje, a tu se pre svega misli na Iran.
„Ako postane Iran, postaće i Saudijska Arabija. Naime, u tom slučaju nastaje potencijalni nuklearni sukob Irana i Izraela, a Izrael to ne može sebi da priušti jer je mali i u neprijateljskom okruženju. Zbog toga bi čak i Izrael mogao dati tehnologiju Rijadu za razvoj nuklearnog oružja, jer je u tom slučaju Teheran na udaru sa dve strane i u slabijoj poziciji. Zanimljivo je da Turska ne pokazuje interesovanje za nuklearno oružje, što je čini istinskim muslimanom, na liniji istinske islamske misli, za razliku od Irana.
Kim kao prava pretnja
Na pitanje ko bi, u najgorem slučaju, mogao prvi (danas, ne generalno) da upotrebi nuklearno oružje, Trkanjec ne okleva.
„Severna Koreja, odnosno Demokratska Narodna Republika Koreja. Diktator Kim Džong Un je krajnje iracionalan, a istovremeno svestan da njegov opstanak na vlasti zavisi od vojne sile, uključujući i nuklearno oružje. Mogao bi, u nekom trenutku pritiska na njega, unutrašnjih pretnji ili prostog ludila, da naredi mogući napad na Japan, prema kome je već slao rakete. Zabrinjavajući element u svemu tome je njegov novi savez sa Rusijom. On Moskvi obezbeđuje konvencionalnu municiju, a zauzvrat je dobio znanje za lansiranje satelita. Postoji opasnost da je Rusija možda pristala da pomogne u poboljšanju nuklearnog arsenala Severne Koreje. Sa Kimom pričamo o mogućnosti nuklearnog udara, sa ostalima su to i dalje samo pretnje. Kina misli da i dalje ima kontrolu nad Severnom Korejom, a ja sam duboko uveren da nema“, kaže Trkanjec.
Za Putina, naš sagovornik smatra da je mogao da upotrebi nuklearno oružje, verovatno taktičko koje ima manje efekta od strateškog, ali samo u slučaju da bi ruska moć nad Krimom bila u opasnosti. On kaže da Kina deluje racionalno i ističe da u Izraelu nuklearno oružje kontroliše vojska čiji su lideri i racionalni ljudi koji nemaju nameru da „otvore kapije pakla“.
Trkanjec takođe napominje da je pravi trenutak kada je svet mogao da oseti potencijal nuklearnog sukoba bila kubanska kriza:
„To je bio trenutak kada je Hruščov bio ubeđen da je Kenedi slab. Godinu dana ranije razgovarali su nasamo u Beču, a onda je Kenedi priznao da ga niko nikada nije slomio kao Hruščov. Kenedi je tada bio mlad i Hruščov je mislio da će pokleknuti pred pritiskom – na kraju se ispostavilo da je upravo suprotno i došlo je do trenutka kada su dve strane shvatile da ne smeju da reaguju. I još ne znamo ko je sve u tome igrao, a pitanje je da li ćemo ikada saznati. U svakom slučaju, to je bio najopasniji trenutak za svet“, zaključuje Trkanjec i dodaje da bi, nažalost, takva situacija mogla da se ponovi.
