Ukrajina gubi bitku na bojnom polju. Mnogi ukrajinski vojnici su umorni i iscrpljeni nakon tri godine borbe. Pitanje je da li zemlja može da izdrži još godinu dana rata.
Ukrajinske snage se i dalje opiru ruskom napredovanju na istoku, ali su skoro opkoljene u blizini grada Kurahova, poprišta najžešćih borbi poslednjih nedelja.
Crni čopor, minobacačka jedinica, pokušava da spreči opkoljavanje oko Kurahova. Rusi prilaze sa tri strane. Reporteri Bi-Bi-Sija proveli su neko vreme sa ovom jedinicom u sigurnoj kući tokom pauze od borbe.
Oni nisu obični vojnici. Oni uključuju veganskog kuvara, mehaničara, veb programera i umetnika. Grupa prijatelja sa nekonformističkim stavovima. Neki sebe nazivaju anarhistima. Svi su se dobrovoljno javili u borbu.
Surt, njihov 31-godišnji komandant, pridružio se vojsci ubrzo nakon što je počela ruska invazija. Kaže da je mislio da će rat trajati tri godine. Sada se psihički sprema za još deset godina borbe.
Surt ne odbacuje Trampove ideje:
„On je prilično ambiciozna osoba i mislim da će to pokušati da uradi. Ali on je zabrinut za ishod bilo kakvih pregovora: Mi smo realisti, razumemo da neće biti pravde za Ukrajinu – mnogi će morati da progutaju činjenicu da su im kuće uništene od raketa i granata, da su njihovi najmiliji ubijeni, a to će biti teško“.
Na pitanje da li bi radije pregovarao ili bi nastavio da se bori, Surt odlučno odgovara: „Nastavio bih da se borim“.
Spremni za nastavak borbe
Ovo je tačka gledišta većine pripadnika ove jedinice. Veganski kuvar Serhij smatra da bi pregovori samo privremeno zamrzli rat, koji bi se ponovo razbuktao za godinu-dve.
On priznaje da trenutna situacija nije dobra za Ukrajinu. Ali i on je spreman da nastavi borbu. Biti ubijen, kaže Serhij, samo je rizik posla koji obavljaju.
Dejvid je umetnik i misli da je Tramp zabrinjavajuće nepredvidiv: „Mogao bi da bude veoma dobar ili veoma loš za Ukrajinu“.
Jedinica provodi nedelju dana na frontu, a sledeće nedelje se odmara. Ali i kada se odmore, nastavljaju da vežbaju, jer ih to, kako kažu, motiviše. U ledenom polju prolaze kroz vežbe gađanja iz minobacača.
Jedinici se nedavno pridružio i Denis, koji je dobrovoljno napustio bezbednost svog doma u Nemačkoj.
„Pitao sam se da li mogu da živim u svetu u kome Ukrajina ne postoji“, kaže Denis.
On nerado priznaje da sada izgleda kao da Ukrajina gubi, ali dodaje: „Ako ne pokušate, sigurno ćete izgubiti. Bar ću umreti pokušavajući da pobedim umesto da samo ležim.“
Međutim, za razliku od ostalih, Denis smatra da bi Ukrajina trebalo bar da razmisli o prekidu vatre. On smatra da su ukrajinski gubici veći od onih zvanično priznatih – više od 400.000 poginulih i ranjenih.
Mobilizacija većeg broja stanovništva, smatra Denis, ne bi rešila problem.
„Jednostavno mislim da su mnogi motivisani vojnici ili izgubljeni ili iscrpljeni. Nije da želimo prekid vatre, ali ne možemo tako godinama“, kaže Denis.
„Moramo da sednemo i pregovaramo“
Dnjepar, treći po veličini grad u Ukrajini, takođe se oseća umorno od rata. Redovno je gađan ruskim raketama i bespilotnim letelicama. Sirene za vazdušni napad se oglašavaju s prekidima, danju i noću. Kada zaćute, Ukrajinci pokušavaju da pronađu neki osećaj normalnosti u ovim nenormalnim vremenima – uključujući odlazak u pozorište.
U popodnevnom izvođenju komedije Kajdaševa porodica se i dalje podseća na rat – minutom ćutanja u znak sećanja na poginule, nakon čega sledi himna Ukrajine. Ali neki u publici priznaju da se nadaju dugotrajnijem olakšanju.
Ljudmila kaže: „Nažalost, manje nas je. Dobijamo neku pomoć, ali to nije dovoljno – zato moramo da sednemo i pregovaramo.“
Slično razmišlja i Ksenija: „Nema jednostavnog odgovora. Mnogo naših vojnika je stradalo. Borili su se za nešto – za naše teritorije. Ali ja želim da se rat završi.“
Ankete takođe pokazuju da postoji sve veća podrška pregovorima. Najsnažniji pozivi na prekid vatre dolaze od onih koji su bili primorani da beže od borbi. U skloništu kod pozorišta, u nekadašnjem studentskom domu, četiri starije žene se prisećaju domova koje su napustile.
Valentina (87) kaže da su stigli bez ičega, ali su im obezbedili obuću, odeću i hranu. S njima se, kaže, dobro postupalo:
„Lepo je biti gost, ali je bolje biti kod kuće.“
Njen dom je sada pod ruskom okupacijom. Sve četiri žene žele da pregovaraju za mir. Ali Marija (89) kaže da ne zna kako će obe strane moći da se „pogledaju u oči posle pakla koji su napravili“: „Već je jasno da niko neće vojno pobediti, zato su nam potrebni pregovori.“
Ako dođe do pregovora, ove žene mogu da žrtvuju najviše – baš kao što Ukrajina možda mora da žrtvuje teritoriju za mir.
