Moskva razmatra otvaranje vojnih baza u Tobruku i Sudanu, što pokreće pitanja o njenim kapacitetima i dugoročnim geopolitičkim ambicijama.
Najava otvaranja ruskih vojnih baza u Libiji i Sudanu otvorila je niz strateških pitanja o mogućnostima Moskve da u isto vreme vodi rat u Ukrajini, odoleva sankcijama i širi vojno-političko prisustvo u kriznim regionima.
Logistički i politički izazovi
General Kalifa Haftar ponudio je Rusiji korišćenje luke Tobruk, koja raspolaže dubokim pristaništem i infrastrukturom pogodnom za velike brodove i vazdušnu podršku. Međutim, ruska mornarica raspolaže ograničenim kapacitetima u regionu, a obezbeđivanje bezbednosti takvih baza u nestabilnom okruženju dodatno komplikuje situaciju. Iskustva iz Sirije, poput napada na bazu Hmejmim i izraelskih udara na Latakiju, pokazuju koliko je teško dugoročno garantovati sigurnost vojnih uporišta.
Politička stabilnost partnera, pre svega generala Haftara, ostaje neizvesna. Njegova poodmakla životna dob i krhki savezi čine da se postavlja pitanje dugoročne održivosti ruskih investicija u infrastrukturu koja zavisi od pojedinačnih lidera, bez jasnih garancija kontinuiteta saradnje.
Rusija istovremeno vodi rat u Ukrajini, suočava se sa širokim međunarodnim sankcijama i pokušava da projektuje moć na više frontova: od Afrike do Arktika. Stručnjaci upozoravaju da bi istovremeno otvaranje i održavanje baza u Tobruku i Sudanu moglo dovesti do preopterećenja resursa. General Leonid Ivašov i drugi vojni analitičari ističu da Rusija nema kapacitete kakve je posedovao Sovjetski Savez, što ograničava mogućnost brzog proširenja mornaričkih snaga.
Strategija „sve ili ništa“
Uprkos tim izazovima, Moskva pokazuje spremnost da ide napred. Ekonomija je prilagođena ratnom režimu, a država nalazi načine da zaobiđe sankcije i obezbedi finansiranje strateških projekata. Ruski pristup podseća na sovjetsku praksu: preuzimanje svake prilike za širenje uticaja, čak i po cenu privremenih gubitaka.
Dok jedni analitičari smatraju da prisustvo u Libiji i Sudanu može osigurati dugoročnu geopolitičku prednost Rusije na Mediteranu i Crvenom moru, drugi upozoravaju da Moskva rizikuje preterano širenje u regionu gde nema razvijene ekonomske veze ni pouzdane partnere. U poređenju sa Turskom, koja u regionu ima tradiciju i više baza, Rusija bi morala da uloži znatno veće napore da bi održala stabilno prisustvo.
Planovi o bazama u Tobruku i Sudanu simbolizuju težnju Moskve da ostane relevantan globalni akter, uprkos pritiscima i ograničenim kapacitetima.
