Nemačko udruženje ProAsyl procenjuje da je od početka rata Rusije protiv Ukrajine, od februara 2022. do septembra 2023. najmanje 250.000 vojnih obveznika napustilo Rusiju i potražilo zaštitu u drugim zemljama.
Francuska je prva zemlja EU koja ruskim dezerterima dozvoljava da doputuju bez pasoša, a Dojče vele je pričao sa jednim od prvih Rusa koji su tako dobili azil jer nisu hteli u rat.
„Dezerteri nisu izdajnici, a dezerterstvo nije zločin jer u takvoj situaciji nema drugog izlaza“, kaže Aleksandar u razgovoru za DW. On je rekao i da je odluka “jedne obrazovane osobe da ne učestvuje u agresorskom ratu razumna“.
On je, zajedno s još nekolicinom Rusa tokom 2022. i 2023. pobegao iz zemlje u Kazahstan, a potom u Francusku.
Udrzženje ProAsylu navodi I da jepoznat samo mali broj dolazaka ruskih vojnih obveznika u zemlje Šengenskog prostora, što je povezano s nedostatkom puteva za bekstvo i vrlo restriktivnim izdavanjem viza za zemlje EU.
Aleksej Alšanski, iz ruske analitičke grupe Conflict Intelligence Team (CIT), koja je morala da napusti Rusiju, sam je pobegao iz svoje zemlje, a on sada pomaže drugim dezerterima.
„Kontaktirali smo aktiviste za ljudska prava u EU, a potom je usledilo institucionalno ukazivanje na taj problem, koje je trajalo godinu dana. Dezerteri su sve vreme bili u Kazahstanu“, kazao je on za DW.
Aleksandrova priča
Aleksandar je bio, kako kaže, direktno uključen u rusku invaziju na Ukrajinu. On se u zimu 2022. nalazio se na poluostrvu Krim, koje je Rusija anektirala. Na početku je, kaže, sve izgledalo kao da se radi o vojnoj vežbi, ali 24. februara 2022. izvršeno je postrojavanje i svi vojnici su krenuli u koloni.
„Nije bilo naređenja za napad na Ukrajinu, nije bilo nikakvih instrukcija, jednostavno smo prešli ukrajinsku granicu i tek tada smo shvatili šta se dešava. Bio sam šokiran i nisam znao zašto smo došli u Ukrajinu“, priseća se Aleksandar.
Ističe da nije želeo da učestvuje u akciji, ali i da mu je bilo jasno da ne može tek tako da se izvuče iz te situacije. „Ili bi me ubili moji ljudi, ili bih bio uhapšen na granici. Bila mi je potrebna legalna mogućnost za put nazad u Rusiju“, priča on.
Kada je konačno dobio odsustvo, odmah po dolasku u Rusiju se prijavio za otpuštanje iz vojske. Ali, u septembru 2022. naređena je mobilizacija.
„Tada mi je bilo jasno da ću ili otići u zatvor ili se vratiti na front. Ili ću pobeći iz Rusije“ naveo je Aleksandar.
Budući da je Kazahstan jedna od retkih zemalja u koju Rusi smeju da uđu bez pasoša, upravo zbog toga su mnogi muškarci iz Rusije tamo potražili utočište. Po dolasku tamo, Aleksandar je preko poznanika kontaktirao aktiviste za ljudska prava i zatražio azil.
„Znao sam da će biti teško da dobijem zaštitu u Kazahstanu, jer Kazahstan još uvek donekle zavisi od Rusije. Nisam dobio status izbeglice, ali mi je barem produžen legalni boravak“, naveo je dalje on.
Navodi i da je tražio pomoć od zapadnih ambasada, svestan činjenice da tamo ne može da podnese zahtev za azil, a tek nakon dve godine konačno je uspeo da ode u Francusku.
„Dozvolu za ulazak dobili smo zato što smo se aktivno angažovali protiv rata, a ne zato što smo dezerteri“, naglašava nekadašnji ruski vojnik.
Naravno, provenjeno je da je njegovo učešće u invaziji bilo „jednostavno sudbina“, odnosno da nije bio tamo svojom voljom, niti je počinio bilo kakav zločin.
Aleksandar je svestan da njegovo bekstvo nailazi na nerazumevanje, pa i kod Ukrajinaca. Za ljude tamo, „možda će biti teško sagledati situaciju s druge strane i shvatiti da ne žele svi ruski vojnici da se bore u Ukrajini“, kaže on. Mnogi vojnici su tokom invazije pokušali samo da prežive.
Sve više dezertera
Prema podacima CIT-a, od početka rata se povećava broj ruskih dezertera. To je dobar deo stanovništva koji ne dobija nikakvu podršku od strane društva, iako je dezerterstvo, kako kaže Alšanski, „zaista hrabar korak“.
„Ako neko sa plakatom na kojem piše ‘Ne ratu!’ ode na antiratne demonstracije i zbog toga provede nekoliko dana iza rešetaka, smatra se herojem. Takve osobe mogu dobiti stranu vizu, za njih postoje međunarodni programi“, objašnjava on.
„Zbogom oružje“
Takvi muškarci obično pomoć mogu dobiti samo od stranih organizacija za ljudska prava. „Rusko civilno društvo nije sklono da pomogne dezerterima. Ono je kao paralizovano kada sazna da je neka osoba pobegla iz redova ruske vojske. Takav stav je, blago rečeno, nepravedan“, smatra Alšanski.
Šestorica Rusa su sada aktivni u Francuskoj i odatle podržavaju ruske dezertere. Oni su se organizovali u društvu simboličnog naziva „Zbogom oružje“ i tako na svoj način protestuju protiv rata u Ukrajini.
