Dok Amerika sprovodi vojne operacije u Venecueli, Rusija vodi rat u Ukrajini skoro četiri godine, a Kina pojačava kontrolu nad Tajvanom. Postaje jasno da se svet brzo vraća politici sile i sve otvorenijem nametanju interesnih sfera.
U takvom poretku, veliko pitanje je šta čeka Evropu, kontinent koji je ekonomski gigant, ali politički i vojno fragmentiran.
Upravo akcija u Venecueli, koja predstavlja najznačajniju američku vojnu intervenciju u Latinskoj Americi od Hladnog rata, pokazuje kako novi svetski poredak funkcioniše u praksi. Vašington je svrgnuo režim u suverenoj državi, kidnapovao predsednika Nikolasa Madura i otvoreno objavio da će „vladati“ zemljom dok se ne uspostavi poredak koji im odgovara.
Ubrzo nakon akcije, američki predsednik Donald Tramp je zapretio Kolumbiji i Grenlandu. U intervjuu za Atlantik je rekao da bi i druge zemlje mogle biti predmet američke intervencije. „Apsolutno nam je potreban Grenland“, rekao je američki predsednik o ostrvu, koje je deo članice NATO Danske.
Sfere interesovanja velikih sila
SAD tako ponovo tretiraju zapadnu hemisferu, od Latinske Amerike i Kariba do strateški ključnih tačaka na Arktiku i Panamskog kanala, kao područje u kojem ne tolerišu ozbiljne konkurente. To je moderna verzija Monroove doktrine, principa američke spoljne politike starog više od 200 godina, prema kojem je ceo zapadni deo sveta američka interesna zona.
Kina, za razliku od Rusije, deluje sporije i strpljivije, ali sa podjednako jasnim ciljem. Tajvan ostaje žarište kineske politike, simbol povratka „izgubljene teritorije“. Peking je nedavno održao dvodnevne vojne vežbe oko Tajvana, koje su uključivale lansiranje raketa i učešće aviona i ratnih brodova.
Da li nastaje novi svetski poredak?
Nju stejtsmen piše da svedočimo rađanju novog svetskog poretka i novog doba odmetničkih supersila.
Evropa traži svoj sopstveni pravac
Dok SAD, Rusija i Kina otvorenije nego ikad definišu svoje sfere uticaja, Evropa i dalje traži svoj pravac.
„Niko neće ozbiljno shvatiti slabu i podeljenu Evropu: ni neprijatelja ni saveznika. To je već jasno. Moramo konačno poverovati u sopstvenu snagu, moramo nastaviti da se naoružavamo i moramo ostati ujedinjeni kao nikada do sada. Jedan za sve i svi za jednog. U suprotnom, gotovi smo“, rekao je poljski premijer Donald Tusk nakon američke vojne operacije u Venecueli.
Stručnjaci već dugo upozoravaju da je vreme da se Evropa ujedini i osmisli zajednički front za akciju. Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel se nedavno oglasila o tom pitanju, pozivajući Evropsku uniju da se ujedini u svetlu ratova i kriza.
Atlantski savet, nevladina organizacija, kaže da je Evropa pod pritiskom sa istoka i zapada. Prema organizaciji, primarni cilj ruske decenijsku kampanju hibridnog ratovanja protiv Evrope jeste da pripremi teren za fragmentirani kontinent dovoljno slab da prihvati proširenu rusku sferu uticaja.
Na Zapadu, Sjedinjene Države signaliziraju da se spremaju da predaju odgovornost za konvencionalnu odbranu kontinenta Evropljanima, zadržavajući samo nuklearni kišobran.
Put ka odbrambenoj autonomiji
U svetu gde velike sile ponovo otvoreno govore o sferama uticaja, odgovor Evrope ne sme i ne može biti stvaranje sopstvene zone interesa u klasičnom imperijalnom smislu. Odgovor Evrope leži u zaštiti sopstvenog strateškog prostora i očuvanju političke autonomije. Drugim rečima, ona mora imati kapacitet da brani sopstvene interese.
Najvažnija od svega je ideja evropske odbrane. Iako se termin „evropska vojska“ često pojavljuje u medijima, važno je razumeti da ovaj termin obuhvata veoma različite ideje. U stvarnoj političkoj praksi, države članice su prilično skeptične prema ideji predaje suvereniteta nad svojim oružanim snagama nadnacionalnom telu.
Rad na koordinisanim odbrambenim sposobnostima se pojavljuje kao realnija alternativa. EU je već pokrenula niz inicijativa koje idu u tom pravcu: od stalne strukturne saradnje, koja omogućava zajedničke projekte naoružavanja, do Evropskog fonda za odbranu i sveobuhvatnih planova kao što je „Spremnost 2030“, strateški program vredan oko 800 milijardi evra za jačanje evropskih kapaciteta.
Treba napomenuti da i izdaci EU za odbranu dramatično rastu zbog sve intenzivnijih globalnih pretnji, a u poslednjih pet godina iznos se skoro udvostručio. Sa ukupno 198 milijardi evra potrošenih u 2020. godini, Evropska odbrambena agencija predviđa da će izdaci dostići čak 392 milijarde evra u 2025. godini.
Politička fragmentacija
Ključni izazov za evropsku koordinaciju takođe leži u sistemu donošenja odluka. U EU, spoljna i bezbednosna politika i dalje zahteva jednoglasnost, što omogućava pojedinačnim državama članicama da blokiraju zajedničke poteze.
Analitičari sve češće kažu da takav model parališe spoljno delovanje EU i da bi prelazak na kvalifikovanu većinu u određenim slučajevima mogao pomoći Evropi da brže i odlučnije reaguje na spoljne pretnje.
