Ukrajina se suočava s neizvesnom budućnošću usled sve slabije podrške Zapada i opasnosti koja dolazi od američkih predsedničkih izbora, navode svetski mediji.
Kako prenosi Index, temeljni problem za Kijev leži u neuspehu Evrope da se posveti zaustavljanju ruske invazije. I novi generalni sekeretar NATO Mark Rute, kako se navodi dalje, odlično zna da širom Evrope i SAD postoje ozbiljne političke smetnje.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski takođe to oseća, zna I da su mu najveća opasnost predsednički izbori u SAD.
Naime, ti izbori predstavljaju prelomnu tačku jer, bi pobeda Donalda Trampa mogla dovesti do toga da on pozove ruskog predsednika Vladimira Putina već 6. novembra što bi opet značilo da se očekuje pregovaračko rešenje, o kojem bi razgovori mogli da započnu u prvim mesecima 2025. godine.
A ukrajinski predsednik imaobi razloga da se boji takvih pregovora koje bi pokrenuo Tramp. Kako se procenjuje, u takvom scenariju Zelenski ne bi mogao da postigne povratak Krima i Donbasa, niti da dobije odštetu za ogromno razaranje njegove zemlje, kao ni suđenja za ratne zločine ili članstvo u NATO-u.
Međutim, bez ukrajinskog članstva u NATO-u, ništa ne bi sprečilo Putina da nastavi rat nakon nekoliko godina oporavka i ponovnog naoružavanja. Postojala bi opasnost i za Evropu. I Gruzija i Moldavija izgledaju posebno krhke i ranjive na ruske aktivne mere ili hibridni rat. Čak bi i Baltik bio opravdano nervozan uprkos članstvu u NATO-u, navodi se dalje u tekstu.
Ipak, ne može se za sve okriviti Tramp, ističe se i da je podrška SAD Ukrajini uvek bila preskromna i zakasnela. Takođe, američki predsednik Džo Bajden nije dao KIjevu odobrenje da koristi rakete dugog dometa za gađanje ciljeva duboko unutar Rusije, a rezultat je bio da Ukrajina oseća da je dobila dovoljno da ne izgubi, ali ne i dovoljno da pobedi.
Istovremeno, podrška Ukrajini iz Evrope stalno se koleba. Mađarska je bila neprijateljski raspoložena, a uskoro bi joj se mogle pridružiti Slovačka i Austrija. Nemačka je dala najviše oružja, ali je bila politički nepouzdana, a francuski predsednik je zaokupljen rezultatima izbora.
Još se podseća da je najvidljiviji znak neuspeha kolektivne odlučnosti da se porazi Rusija bila odluka da se ne zapleni ruska imovina zamrznuta u zapadnim bankama, već da se umesto toga iskoristi kao kolateral za podizanje mnogo manjeg kredita.
U međuvremenu je kriza na Bliskom istoku skrenula pažnju spoljnih politika.
S druge strane, ni pobeda Kamale Haris ne znači slobodu za Ukrajinu jer bi ona nastavila stazama Bajdena – oprez u provociranju Putina i suzdržanost oko ulaska Ukrajine u NATO. Takođe, snabdevanje UKrajine novim oružjem boglo bi opet da zapne u Kongresu.
S treće strane, mogao bi da postoji i scenario da na američkim izborima pobedi Haris ali da rezultate izbora Tramp ospori. U takvim okolnostima mogli bismo da vidimo izostanak spoljne politike SAD-a nekoliko nedelja ili meseci.
Dakle, zaključuje se u tekstu, izgledi za Ukrajinu, a Samim tim I EVropu, deluju tmurno. Ironija je da bi Putin mogao dqa proglasi pobedu unprkos tome što je rat bio skupa katastrofa.
U tekstu se daje i odgovor napitanje – kako bi izgledala izdaja Ukrajine? Naime, ta zemlja bi zadržala nekih 82% svoje teritorije. Zapad bi nesumnjivo pružio pomoć za obnovu infrastrukture. Mogao bi joj se otvoriti put do članstva u EU, ali pridruživanje zapadnom klubu možda bi u tom trenutku izgubilo svoju privlačnost jer su ukrajinski korumpirani oligarsi ponovno izašli iz zimskog sna.
Stari postsovetski cinizam zamenio bi mladalaćki entuzijazam generacije Majdana. Postojao bi antagonizam prema onima koji se vraćaju iz inostranstva nakon što su izbegli borbu i, naravno, imali bismo hiljade ožalošćenih porodica.
Sve us vemu, još se ističe, ovo je bio rat kojim je trebalo da se bavi Evropa, ali je ona sve prepustila Americi. “Zapad će se godinama sramiti i kajati zbog izdaje hrabrih Ukrajinaca”, zaključak je ove analize.
