Niko od evropskih čelnika nije uspeo da slomi belgijskog premijera Barta de Vevera, ni milom, ni silom, da popusti oko korišćenja zamrznute ruske inovine.
Dva meseca su De Vevera zvaničnici EU i drugih država članica, a posebno Ursula fon der Lajen i nemački kancelar Friedrih Merc pokušali da slome De Vevera, ne bi li pristao na plan kojim bi Unija finansijsku pomoć Ukrajini osigurala zajmom koji bi se otplaćivao prihodima od kamata na zamrznutu rusku državnu imovinu vrednu oko 200 milijardi evra.
Ni milom, ni silom, odnosno pretnjama da će mu EU ukinuti sredstva kao mađarskoj, nisu uspeli, piše Večernji list.
Nisu uspeli ni tokom maratonskog 16-satnog samita u Briselu. Jer, dok su drugi čelnici pokušavali da pronađu formulacije koje bi zadržale političku simboliku jedinstva, belgijski premijer uporno je ponavljao: pravni okvir, fiskalni rizik, odgovornost prema poreskim obveznicima, mogućnost tužbi i odmazde.
Rasprave koje su se pomerale prema moralnim ili istorijskim argumentima sistematski je vraćao na nivo izvodljivosti.
Kad je 3. februara ove godine položio zakletvu i preuzeo dužnost premijera, Bart De Vever postao je otelotvorenje kontradikcije: na čelo države došao je čovek koji je godinama tvrdio da Belgija, u obliku u kakvom postoji, ne funkcioniše; arhitekturu zemlje secirao je hladno i sistemski, tražeći dublju autonomiju Flandrije, a ne emocionalno jedinstvo zemlje.
Njegovo imenovanje zato nije doživljeno kao trijumf ideologije, nego kao rezultat političke aritmetike, kompromisa i zamora sistema koji je morao nekako iznedriti vladu.
Bart De Vever rođen je 1970. u Mortselu, u flamanskom delu Belgije, u porodici snažno obeleženoj flamanskim nacionalnim krugovima.
Njegov otac Luk De Vever bio je povezan s paravojnom organizacijom Vlaamse Militanten Orde, koja je bila aktivna u poratnom razdoblju te je zagovarala nezavisnost Flandrije, da bi je vlasti 1981. zabranile zbog nasilja. Sam De Vever taj porodični kontekst nikada nije poricao, ali dosledno ga smešta u istorijski okvir.
„Prošlost treba razumeti, ali ne romantizovati je“, rekao je on u više navrata.
O majci i sadašnjem privatnom životu govori retko: izrazito čuva svoju privatnost. Izuzetak je bio kada je njegova supruga Verle Hege, s kojom je 25 godina i imaju četvoro dece, a koja inače radi kao učiteljica u osnovnoj školi, pre nekoliko godina napisala knjigu „Glas mog ćutanja“ i progovorila o anoreksiji povezanoj s traumom iz detinjstva, razbijajući tabu o poremećajima ishrane u kasnijoj dobi.
Do tada je njen suprug tek neodređeno spominjao da je ozbiljno bolesna i da njihova ćerka ima problema.
De Vever je započeo studije prava u Antverpenu, ali nakon dve godine odustaje i prebacuje se na istoriju na KU Leuven. Taj se zaokret često navodi kao ključ za razumevanje njegovog političkog mentaliteta.
Istorijski interes Barta De Vevera koncentriran je pre svega na Flandriju u 20. veku, posebno na posleratni flamanski nacionalizam, što se često navodi kao ključni intelektualni temelj njegovog kasnijeg političkog razmišljanja.
Zanimaju ga Rim, ali i Drugi svetski rat, ali ne kao istorijska drama, nego kao dugotrajni politički lom.
U javnim istupima govori o tome da rat dugoročno deformiše političke sisteme, kako se kolaboracija, krivica i ćutanje prenose u institucije te zašto se neka pitanja ne mogu „zatvoriti“ simboličkim gestovima pomirenja.
De Vever ne razmišlja u kategorijama brzih rešenja, nego dugih: pojašnjava da političke krize posmatra kroz istorijske obrasce, posebno one vezane za raspade i transformacije država.
U politiku ulazi kroz flamanski nacionalni milje, a 2004. preuzima vođstvo tada marginalne stranke N-VA.
U sledeće dve decenije pretvara je u najveću političku snagu u zemlji.
U belgijskim medijima često ga opisuju kao „političku životinju“, čoveka koji živi politiku.
Taj je utisak dodatno učvrstio dokumentarac o njemu, sniman tokom deset godina.
Kamera je tako zabeležila opsednutost ovog političara jezikom i formulacijama, osobu koja sama piše ili dorađuje svoje govore, trošeći katkad više vremena na jednu reč nego na ceo govor, i retko prepušta kontrolu drugom.
U istom filmu De Vever priznaje da često postoji nesklad između onoga kako njegove rečenice zvuče u njegovoj glavi i kako ih drugi doživljavaju.
Jedan od retkih trenutaka koji je trajno promenio odnos javnosti prema njemu dogodio se izvan politike.
Učestvovanje u popularnom televizijskom kvizu „Najpametniji čovek na svetu“ krajem 2000-tih bacilo je sasvim drukčije svetlo na De Vevera.
Reč je o formatu koji ne daje prednost nikome: takmičari, a često su to političari, izloženi su brzini, pritisku i ironiji, bez mogućnosti skrivanja iza funkcije.
U tom okruženju De Vever se pokazao kao brz, veoma obrazovan i neočekivano samoironičan.
Anegdote iz emisije postale su deo njegovog medijskog mita: nije pokušavao biti simpatičan, nije igrao na publiku i bez problema je priznavao kad nešto ne zna.
Njegov humor bio je suv i često zakasneo, što se savršeno uklopilo u njegov kasniji komentar da mu šale „u glavi zvuče smešnije nego naglas“.
Stigao je do završnice takmičenja, ali važnije od plasmana bilo je to što je iz emisije u emisiju pokazivao stabilnost pod pritiskom.
Kviz mu nije doneo to da postane omiljen, ali širem krugu ljudi, ali i svojim protivnicima, od tada je bio jasan i artikulisan – i to je bio prelomni trenutak.
Međutim, još jedan aspekt njegovog života ipak je postao deo javnog narativa, iako ne njegovom voljom. Na početku političke karijere Bart De Vever bio je izrazito gojazan, imao je čak više od 140 kilograma.
Belgijski mediji taj su podatak beležili otvoreno, katkad i grubo, tako da je 2012. De Vever, pod medicinskim nadzorom, izgubio oko 60 kilograma.
Ustrajnost mu je pomogla na zadnjem EU sammitu: belgijska opreznost oko korišćenja zamrznute ruske imovine proizlazi iz mesta na kojem se Belgija objektivno nalazi u evropskom finansijskom sistemu.
To mesto zove se Euroclear – institucija koja čuva vrednosne papire u elektronskom obliku.
Budući da su ruske državne rezerve bile investirane upravo u vrednosne papire koji se poravnavaju preko Eurocleara, sankcije EU dovele su do toga da se veliki iznosi ruske imovine zamrznu unutar tog sistema.
Time je Belgija, iako nije donosila političku odluku, postala pravna i institucionalna tačka za sprovođenje sankcija, ali i mesto gde bi se, u slučaju odmazde Rusije ili mogućih tužbi, testirao ovaj vrlo osetljiv pravni eksperiment.
