Bivši dugogodišnji obaveštajac CIA, Daglas London, piše u autorkom tektu za Forin polisi da je jedno od najčešćoh pitanja koje čuje – da li bi Amerika mogla da naredi ubistvo Vladimira Putina?
To pitanje postalo je posebno aktuelno nakon pogibije iranskog predsednika Ebrahim Raisija, a kako dodaje instant se postavilo pitranje da li je u padu helikoptera u kom je bio Raisi, „prste umešala“ Amerika.
London navodi da se od tada postavlja pitanje da li bi SAD i njihovi saveznici trebalo da pokušaju da svrgnu Putina omogućavanjem državnog udara u njegovom odsustvu ili njegovim ubistvom tokom putovanja poput onog kada je ruski predsednik išao u Kinu u državnu posetu?
Dugogodišnji obaveštajac CIA kaže da odgovar na ta pitanja leži u proceni rizika u odnosu na dobit, odnosno šta bi se dobilo ubistvom Putina i da li bi se rat u UKrajini zaustavio, a Rusija prestala da bude pretnja?
Ipak, kako podseća, istorijski posmatrano, SAD su se uvek zalagale za status kvo, a operacije svrgavanja Mohameda Mosadeka u Iranu, Salvadora Aljendea u Čileu i Kastra na Kubi zavisile su više od unutrašnjih elemenata koji su olakšavali zavere.
„Promena režima nije dobro funkcionisala za interese SAD. Zbacivanje Sadama Huseina u Iraku nije bio mali faktor u donošenju Arapskog proleća, sa efektima koji nastavljaju da odjekuju širom Bliskog istoka, što se ogleda u nerešenim građanskim ratovima u Libiji, Siriji i Jemenu, kao i tekućoj političkoj nestabilnosti u Egiptu. i Tunis“, napisao je London, podsećajući i da je američka okupacija Iraka olakšala uspon Islamske države.
A talibani su na kraju nadživeli Sjedinjene Države u Avganistanu povratkom na vlast uprkos 20 godina američke krvi i blaga, i sada daju utočište pobunjeničkim grupama koje prete Pakistanu, Iranu, njegovim centralnoazijskim susedima i Kini.
Zatim, dodaje, status ka održavanju statusa kvo sa predvidiv im protivnikom kakav je Putin, dodatno je ojačana činjeneicom da je baš taj protivnik nuklearna sila.
London u svojoj analizi zatim navodi da je malo službi u Rusiji koje bi mogle uopšte da izvedu nešto kao što je državni udar, jer su sve pod kontrolom Kremlja.
Tri su takve službe: Federalna služba bezbednosti ili FSB, Rosgvardija ili Nacionalna garda i Služba bezbednosti predsednika u okviru Federalne službe zaštite, ili FSO.
FSB je ruska unutrašnja bezbednosna i obaveštajna ruka kroz koju Putin upravlja s obzirom na njeno relativno masovno i sveprisutno prisustvo u svim institucijama zemlje. FSB sprovodi Putinovu vladavinu, prati neslaganje, zastrašuje, kažnjava i povezuje se sa organizovanim kriminalom.
Rosgvardija je Putinova gruba sila. Osnovan je 2016. godine iz redova milicija ministarstva unutrašnjih poslova različitih odgovornih za unutrašnji red i bezbednost granica da bude Putinova duga crvena linija protiv protesta, ustanaka i oružanih organizovanih pokušaja državnog udara. Postoje indicije da je, kao i deo vrha FSB, povezana sa organizovanim kriminalom. Rosgvardijom od oko 300.000 ljudi komanduje dugogodišnji bivši Putinov telohranitelj Viktor Zolotov.
FSO pak uključuje predsedničku službu bezbednosti, oko 50.000 vojnika, i odgovorna je za Putinovu blisku fizičku zaštitu. Malo se zna o njegovom direktoru, Dmitriju Viktoroviču Kočnevu, sada 60-godišnjaku.
„Da je Putin ubijen u inostranstvu, bez obzira na dokaze, stara garda bi verovatno optužila Sjedinjene Države i iskoristila ih kao gromobran za konsolidaciju vlasti i okupljanje javnosti. Deleći Putinovu paranoju nad egzistencijalnom pretnjom Zapada, postoji verodostojan rizik da će oni uzvratiti vojno, direktno i sa nesigurnom uzdržanošću. Verujući da su nesigurni, oni bi se isto tako razbili kod kuće na neselektivno nemilosrdan način koji bi mogao da oslobodi dugo zadržavanu revolucionarnu snagu među stanovništvom, što bi veliku, nuklearno naoružanu silu bacilo u haos“, predviđa London, koji je sada je profesor obaveštajnih studija na Školi spoljnih poslova Univerziteta Džordžtaun i naučnik na Bliskoistočnom institutu.
Ali, da li bi SAD to mogle da urade ako žele, postavlja on pitanje? Odmah zatim navodi da su atentati na takve ličnosti izuzetno komplikovani za izvesti.
Prema procurelim dokumentima i iskazu Gleba Karakulova, bivšeg inženjera i kapetana FSO, Putin je paranoičan u pogledu svoje bezbednosti i zdravlja, komunicira samo sa ograničenim brijem ljudi, napušta Kremlj samo kad mora – što ga sve čini teškom metom.
Da bi bilo koja takva operacija uspela, potrebno je izviđanje „mete“ iz blizine i dobra obaveštajna informacija da bi se utvrdili obrasci i ranjivosti na osnovu kojih se pravi plan. Ostala razmatranja uključuju sredstva za infiltriranje i eksfiltraciju različitih članova koji izvode operaciju, kao i njihovih alata.
Svakako, nastavlja London, postoje dodatni rizici kada se Putin, ili bilo koji strani lider, upuste van slojevitih, suvišnih i testiranih bezbednosnih protokola koje uživaju u njihovim kućnim čaurama. Tada se moraju oslanjati na sposobnost „domaćina“ da organizuje zaštitu, što se proteže od pitanja obezbeđivanja rute kretanja pa na dalje.
S druge strane, čak i sa najbolje pripremljenim planovima za zaštitu Putina, jedna slaba karika mogla bi da bude „ključna“. Reč je o zastarelim i problematičnim avionima sovjetskog dizajna Iljušin Il-96 koje Putin koristi, kao što je to učinio nedavno, kada je putovao u Severnu Koreju i Vijetnam.
„Iako postoji verovatno element Putinovog ponosa u želji da koristi rusku opremu, pretpostavljam da je njegova sklonost više vođena paranojom za ono što bi protivnici mogli da usade u njegov transport, što ga sprečava da usvoji novije zapadne avione, kao što to imaju komercijalne avio-kompanije njegove zemlje“, istakao je London.
A onda je tu i pitanje, šta ako sa ubistvo ne uspete? „Rusija je, s druge strane, kao što Putin često podseća Zapad u svojim zveckajućim govorima preteći nuklearnim ratom, druga stvar. Šta se dešava ako ne uspete? Kao što je Omar Litl iz The Vire-a rekao, parafrazirajući Ralfa Valda Emersona, ‘Kada dođete do kralja, najbolje je da ne promašite'“, zaključuje se u tekstu.
