Svi znaju da bi nuklearni rat bio katastrofa. Dok većina ljudi ne želi ni da razmišlja o pojedinostima, Eni Džejkobsen, autorka sedam knjiga o osetljivoj nacionalnoj bezbednosnoj temi, iznela je u svom poslednjem delu kako bi izgledao globalni nuklearni rat do u minut preciznosti.
Džejkobsen je u knjizi “Nuklearni rat: Scenario”, skicirala potencijalni svetski nuklearni sukob tokom ukupno 72 minute koliko bi prošlo od prvog lansiranja projektila do kraja sveta.
Knjiga je već bestseler, piše “Politiko”.
Da, njen scenario je naravno fiktivan, ali se istraživački rad iza njega temelji na desetinama intervjua i dokumenata – od kojih su neki tek deklasifikovani – što mu pruža činjeničnu osnovu. Pojavio se u vreme kad su zemlje sa najvećim nuklearnim arsenalima u svetu – SAD i Rusija – u žestokom sukobu oko Ukrajine, kad voditelj ruske državne televizije kaže da je sukob između Rusije i NATO “neminovan” a Savet za spoljne odnose igra scenarije u slučaju da Rusija upotrebi taktičko nuklearno oružje u Ukrajini. A Iran je bliže nuklearnom oružju nego ikad pre.
Ako odvraćanje ne bi uspelo, scenario bi, prema Džejkobsen, bio sledeći:
Šta bi se tačno dogodilo?
Prema Džejkobsen, severnokorejski lider lansirao bi interkontinentalni balistički projektil (ICBM) na Pentagon, a potom balistički projektil lansiran iz podmornice na nuklearni reaktor u Kaliforniji – kako objašnjava “Politiko” čisto radi ilustracije šta bi “ludi kralj” sa atomskim oružjem mogao da uradi.
Uznemireni predsednik ima svega šest da odluči o odgovoru, dok se evakuiše iz Bele kuće a vojska ga pritiska da lansira američke ICBM na sve 82 severnokorejske mete relevantne za nuklearne i vojne snage i rukovodstvo zemlje. Ti projektili moraju da prelete Rusiju, čije ih rukovodstvo uoči, pretpostave da je njihova zemlja pod napadom – njihovi predsednici ne mogu da se dobiju na telefon – i šalju salvu nazad u drugom pravcu, sve dok 72 minute kasnije tri države sa nuklearnim oružjem ne pobiju milijarde ljudi, dok ostatak gladuje na zatrovanoj planeti gde se sunce više ne pomalja a biljke više ne rastu.
Neki naučnici – posebno među onima koji favorizuju velike nuklearne arsenale kao najbolje sredstvo za odvraćanje od napada istim oružjem – kritikovali su neke od pretpostavki koje je iznela Džejkobsen.
SAD ne bi morale da se upliću u pogrešne ruske procene sa preletanjem svojih raketa preko Rusije kad imaju podmornice sa kojih se lansiraju balistički projektili u Pacifiku. Javni izvori ukazuju da je okvir od šest minuta za odgovor predsednika i dalje u skladu sa onim što je Ronald Regan primetio u svojim memoarima. Ali, to pretpostavlja da je on uvučen u politiku “lansiranja nakon upozorenja” (tj. čim se detektuje nadolazeći neprijateljski projektil), a kako ukazuje “Politiko”, predsednik bi takođe mogao prosto da odluči da ne odgovori nuklearnim oružjem.
Zašto bi Severna Koreja udarila sa dve a SAD uzvratile sa 80 raketa?
Džejkobsen je ukazala na reči generala Džona Hajtena, bivšeg komandanta STRATCOM-a, u intervjuu za CNN.
– General Hajten je rekao za zapisnik.. govoreći skoro direktno Severnoj Koreji: “Ako neko lansira nuklearno oružje na nas, mi ga lansiramo nazad na njih. Oni lansiraju dva, mi lansiramo dva”. Preminuli raketar dr Brus Bler, koji je postao jedan od svetskih stručnjaka za sisteme nuklearne komande i kontrole… objasnio je u svojoj monografiji, što citiram u svojoj knjizi, da je daleko verovatnije da će Amerika, ako Severna Koreja pogodi SAD sa jednim projektilom, poslati 82 zauzvrat – navela je ona.
Monografija govori o 80 “ciljanih tačaka” relevantnih za severnokorejske nuklearne i druge vojne snage kao i njeno rukovodstvo, ali takođe ukazuje da bi “postepeni i fleksibilni udari” bili mogući. Džejkobsen je rekla da se oslanjala i na druge izvore kako bi podržala pretpostavku da bi SAD napale sve te mete.
Sve što sam uradila je da sam povezala scenario iz javnih izvora o kojem su razmišljali stručnjaci koji su decenijama posvećivali svoju intelektualnu snagu ovim pitanjima – dodala je ona.
Zašto bi SAD rizikovale preletanjem projektila preko Rusije kad imaju podmornicu u Pacifiku?
Džejkobsen je rekla da je isto pitanje i sama postavila brojnim ljudima, a da je najmoćniji odgovor došao od bivšeg ministra odbrane Liona Panete.
(Rekao je) “Ne razmišlja se mnogo o tome ko bi još, dođavola, mogao da razmišlja o tome šta da uradi… u vremenu kao što je ovo” – navela je autorka.
Zašto baš šest minuta za odgovor?
Dok se to pominje u Reganovim memoarima, pitanje je da li i dalje važi.
Videćete da neki pominju 15 minuta, drugi oko 10… Da li predsednik zaista ima okvir od šest minuta, ili je to sedam ili 12 ili 15 minuta? Hiljade ljudi će raspravljati o tome na “Reditu”. Predlažem da samo pogledate predsednika Regana, koji je jedan od jedinstvenih izvora koje imamo gde se pravi predsednik SAD odnosi na taj rok kao “sulud”. A niko mi nije dao nikakve indikacije da se to promenilo u poslednjih 40 godina – rekla je Džejkobsen.
A kako bi i moglo? Tajming se nije promenio… Potrebno je 26 minuta i 40 sekundi da balistički projektil stigne od lansirne rampe u Rusiji do istočne obale SAD. To je važilo 1959-60. kad je Herb Jork (nuklearni fizičar i bivši naučnik Pentagona) prvi uradio analizu i važi i danas. Tehnologija balističkih projektila nije promenila zakone gravitacije. Šta god da uradite, to je i dalje taj rok za lansiranje na vašu metu. Pjongjang je na 33 minute jer je malo drugačiji geografski – objasnila je autorka.
“Podmornice još smrtonosnije”
Podmornice bi možda kupile SAD još malo vremena, a Džejkobsen ističe da su one “zapravo još smrtonosnije”.
– Zato ih zovemo “sluškinjama apokalipse”. Ono što sam naučila tokom svog izveštavanja o fatalnosti i brzini podmornica je užasno i depresivno. Podmornice mogu da se prišunjaju – i to su radile – na svega nekoliko stotina kilometara i od istočne i od zapadne obale SAD. govorim o ruskim i kineskim podmornicama, što znači da ako bi lansirale balističke projektile oni bi stigli do bilo koje mete za 10 minuta. Ovo nije moja spekulacija. Veoma redak dokument koji sam reprodukovala u knjizi bio je zahtev za budžet Ministarstva odbrane Kongresu iz 2021. Odatle dolazi mapa koja nam pokazuje koliko se samo te podmornice približavaju – rekla je Džejkobsen.
Šta je sa odvraćanjem?
Odvraćanje je funkcionisalo 70 godina, ali da li bi moglo da održi još toliko?
– Neki ljudi kažu da smo u eksperimentu koji traje 79 godina. Kad sam počela da pišem knjigu, nije bilo rata u Ukrajini, niti tako neverovatno krhkih situacija koje se odvijaju širom globusa. Zato je ovo nesigurno vreme i nadam se da će moja knjiga i ljudi koji je čitaju doprineti bezbednoj budućnosti ovog čudnog 79-godišnjeg eksperimenta – zaključila je Džejkobsen.
