Taj 27. februar 1943. počeo je optimistički za većinu porodica u Berkriku, Vašuu i Red Lodžu, rudarskim gradićima u Montani u kojima je živelo mnogo ljudi sa svih krajeva sveta, među kojima i pečalbari iz nekadašnje Jugoslavije rkoji su pošli „trbuhom za kruhom“ u potrazi za boljim životom.
Sjajno sunce koje se odražavalo od laganog sloja svežeg snega davalo je većini ljudi koji su živeli u senkama planina Bertut takav pogled na svet.
Bila je subota i deca su rano ujutru izašla iz svojih kuća, ne želeći da propuste ni minut dragocenog sunčanog vremena na dan bez škole. Takođe, bio je to dan isplate za radnike iz rudnika Smit. Muškarci će te večeri doći kući sa platama za svoj mukotrpan rad.
Tako su barem svi očekivali, piše u podsećanju na ovaj tužni događaj stranica Mine Disasters in the United States.
Dan kada su svi čekali da im legnu plate
Teško da su tog jutra stanovnici te tri zajednice sumnjali da će njihovi životi uskoro zauvek da se promene.
Rudarima je bilo poznato koliko je njihov posao opasan. Ta spoznaja je verovatno bila u pozadini njihovih misli svaki put kada su silazili pod zemlju.
I njihove žene su delile tu spoznaju; pomisao na to da bi njihovi muževi mogli biti povređeni ili da bi čak mogli poginuti verovatno im je prolazila kroz misli svakog dana kada su oni odlazili na posao. Ali veličina predstojeće katastrofe bila je gotovo nepojmljiva.
Muškarci su počeli s radom u 8 sati ujutru. Sedamdeset sedam muškaraca je tog jutra ušlo u rudnik; neki su se spustili na dubinu od oko 250 metara pod zemljom.
Samo trojica će, kako se ispostavilo, izaći živi.
A onda je odjeknula eksplozija…
Tog jutra, 27. februar 1943. tačno u 9.37, u rudniku je odjeknula eksplozija. Ubrzo nakon toga, sirena je počela da zavija, a dim je pokuljao iz ulaza u rudnik. Kao po nekom čudnom signalu, preteći oblaci su počeli da ispunjavaju nebo, a temperatura je počela da opada. Predivno subotnje jutro odjednom je postalo smrtno mračno.
Trojica muškaraca blizu ulaza u rudnik uspela su da izađu. Prema knjizi „Red Lodge Saga of a Western Area“ autora Širli Zupan i Harija Dž. Ovensa, Vilard Rid i Eli Houtonen osećali su neuobičajen pritisak u ušima, ali ništa nisu čuli bez zvuka. Strašan udarni talas je dolazio iz rudnika, noseći krhotine.
Houtorn je došao do telefona i poslao poruku da nešto nije u redu i da izlazi. Onda ga je oborio gas. Rid i Houtonen su bili oboreni sa nogu snagom udarnog talasa. Rid je uspeo da ustane i pokušao je da probudi Houtonena. Spasioci su ih pronašli trojicu i izneli ih na površinu.
Akcija spasavanja se pretorila u akciju izvlačenja tela
Svi rudnici u toj oblasti su tog dana zatvoreni dok su radnici požurili da učestvuju u spasilačkoj akciji. Rudari koji nisu radili žurili su u rudnik da pomognu u potrazi za svojim kolegama. U međuvremenu, žene, braća, sestre, roditelji i deca zarobljenih rudara čekali su van rudnika.
Na početku su mnogi gajili nadu da su njihovi voljeni možda pronašli mesto u rudniku gde bi se zaštitili od eksplozije i gasova. Posmatrači su se divili s kakvim mirom i uz molitvu su porodice čekale vesti o najmilijima.
Ali, kako je vreme prolazilo i kako su spasioci počeli da iznose beživotna tela jedno po jedno, postalo je očigledno da je verovatnoća pronalaženja preživelih mala. Tek osam dana kasnije poslednje telo je izneto na površinu.
U rudniku su, pored tela, pronađene i poruke koje su rudari, očigledno svesni da im nema spasa, napisali svojim najmilijima. Neki su pisali na komadima papira, a neki na parčićima dasaka.
Kasnije, u aprilu, obdukcija koju su sproveli državno i savezno ministarstvo rudarstva je zaključila da su muškarci izgubili živote usled same eksplozije, kao i trovanja gasovima izazvanim eksplozijom gasa i prašine.
Udovice i siročići
Pedeset osam žena su ostale udovice zbog katastrofe, a 125 dece je ostalo bez očeva. Jedna žena iz Berkrika izgubila je 11 rođaka.
Nisu samo preživeli ostali pogođeni eksplozijom. Katastrofa je na kraju dovela do kraja lokalne industrije uglja. Lica gradova Berkrik i Vašu promenila su se zauvek, te su gotovo potpuno nestajuli. Kuće su srušene, napuštene ili preseljene u obližnje Red Lodž i Belfraj.
Hiljade tona uglja ostalo je ispod brda oko Berkrika.
Zgrade koje i dalje stoje, prkoseći vremenu i prirodnim uticajima, su sve što je ostalo od rudnika Smit.
Na lokalnom groblju je spomenik s imenima 74 rudara i jednog spasioca. Među tim imenima nalaze se i ljudi s prostora bivše Jugoslavije.
Poginuli pečalbari iz Jugoslavije
Među 74 rudara koji su nastradali u rudniku Smit našlo se i njih devet s prostora nekadašnje Jugoslavije.
Iako je malo podataka o tome kada su otišli u SAD, gde su sve živeli i radili, kao i da li su imali porodice i sa koliko članova, te odakle su tačno stigli, ostala su upamćena njihova imena i nekoliko podataka o ovim nesrećnicima koji su „preko bare“ otišli u potrazi za boljim životom.
Imena ne deluju kao da su s ovih prostora, pa se može pretpostaviti da su ih promenili verovatno da bi se lakše uklopili u novu sredinu, što se tada često radilo.
Ovo su njihova imena i podaci koji su poznati o njima:
- Sem Barović (56) – umrlica nije pronađena, nepoznato da li je imao porodicu, sahranjen na groblju u Berkriku
- Džon Krop Stariji (59) – u trenutku tragedije u SAD živeo 35 godina, nadživeli ga supruga Feni Prenta, dva sina, brat i sestra
- Džon Meden (53) – neoženjen, nadživeo ga jedan brat,sahranjen na groblju u Red Lodžu
- Ignjac Marinček (57) – došao u Berkrik 1909. godine, radio u prodavnici i rudniku, nadživeli ga supruga, dve ćerke, brat i unuk, sahranjen u Bekriku
- Frenk Pajnić (53) – bio oženjen sa Meri, čitulja nije pronađena, sahranjen u Red Lodžu
- Frenk Ferdinand Rasboršek (61) – bio udovac, čitulja nije pronađena, sahranjen u Berkriku
- Martin Ratković (46) – neoženjen, čitulja nije pronađena, sahranjen u Berkirku
- Frenk Starković (64) – bio oženjen sa Frensis, zna se da je imao sina Džona, sahranjen u Red Lodžu
- Vid Zaputil (50) – bio oženjen sa Meri Jaković koja ga je nadživela, kao i dva sina, ćerka i brat, sahranjen u Red Lodžu
Ne pojedinim spomenicima imena i podaci o pokojnicima ispisani su i ćirilicom.
