Glasanje o Rezoluciji o Srebrenici pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, prvobito planirano za 2. maj, pomereno je za najmanje četiri dana, jer Zapad želi da dobije na vremenu kako bi prikupio dodatne glasove.
Prema saznanjima „Novosti“, izmenu u kalendaru na Ist Riveru izazvao je najnoviji presek, po kojem trenutno u zbiru ima više država koje hoće da glasaju protiv dokumenta ili da budu uzdržane, nego onih koje su sigurno „za“.
Posle diplomatske akcije tima Srbije, koji je predvodio predsednik Aleksandar Vučić, a u kojem su bili i naši kadrovi iz Beograda i Njujorka, veliki broj država odlučio je da bude uzdržan tokom glasanja. I to bi dovelo do toga da pobeda zapadnih sila koje guraju rezoluciju ne bude ubedljiva, čime bi se automatski dovela u pitanje i legitimnost skarednog teksta kojim se žigoše cio srpski narod.
U UN svoje stolice imaju 193 države članice. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izneo je podatak da bi oko 40 zemalja trebalo da bude protiv rezolucije, oko 80 uzdržanih, što znači do skoro dvotrećinska većina nije „za“. Nije upitno da Nemačka i ostali zapadni moćnici mogu mnogima da narede kako da glasaju, ali da dokument iza koga su stale neke od najvećih svetskih sila, podrži sedamdesetak zemalja, ipak, ostavlja gorak ukus u ustima. Zato su dali dodatni rok (pomeranje na 6. maj ili nešto kasnije) i nazvali ga vremenom za usaglašavanje teksta, a zapravo se radi o pritiscima i pronalaženju načina da „slome“ još neke veće i uticajnije države da im se priklone. Štab za prikupljanje podrške, kako je rekao predsednik Vučić, nalazi se u Beču. On je naveo i da smo uspeli malo da zakomplikujemo stvari.
„Čini se da oni koji su napravili nacrt rezolucije o Srebrenici, s namerom da ona bude usvojena na Generalnoj skupštini UN, nemaju baš tako sigurnu većinu koja bi im garantovala da će ona biti usvojena i da im je potrebno dodatno vreme da razjasne njen sadržaj zemljama koje bi mogle da glasaju, ali se iz nekog razloga dvoume,“ rekao je poslanik SNS Milovan Drecun.
„Odlaganjem glasanja za rezoluciju pokazalo se da je srpska delegacija uradila dobar posao i predočila činjenice da u Srebrenici nije postojao nikakav genocid, već da je počinjen ratni zločin. Predstavljene su činjenice koje se odnose i na sadašnjost i budućnost, i to da bi usvajanjem takve rezolucije tenzije u Bosni i Hercegovini bile podignute do maksimuma između Bošnjaka i Srba i da je to put koji bi mogao da dovede do rastakanja BiH i stvori nova neprijateljstva,“ rekao je.
Na spisku mrtvih i živi Jusuf: Ime penzionera Smajlovića na memorijalnom zidu u Potočarima
Predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila iz Srebrenice Branimir Kojić istakao je da među 8.372 imena poginulih srebreničkih Bošnjaka u julu 1995. godine, na memorijalnom zidu u Potočarima, ima i ljudi koji su živi. Takvih je 79, a među njima i Jusuf Smajlović.
„Smajlović se nakon uspostavljanja dvoetničke vlasti u Srebrenici vratio i radio kao vozač načelnika opštine, a nakon penzionisanja živi nedaleko od najvećeg muslimanskog vojničkog groblja u Evropi, koje se nalazi u njegovom selu,“ rekao je Kojić, i dodao da se i Jusuf smejao kad je čuo gde mu je ime upisano. „Svi relevantni istorijski podaci i dokazi govore da u julu 1995. oko Srebrenice nije stradalo osam hiljada Bošnjaka. Uprkos svim nastojanjima i malverzacijama ni za 20 godina bošnjačka strana nije uspela da obezbedi zadati broj žrtava. Do sada je, prema bošnjačkim izvorima, u Potočarima ukopana 6.751 žrtva, među kojima je svega nekoliko civila stradalih u borbenim dejstvima ili oni koji su bili u vojnoj koloni koja se probijala kroz položaje Vojske Republike Srpske prema Tuzli.“
Kojić je ukazao i na to da među ukopanima nisu samo stradali iz jula 1995, već su tu i posmrtni ostaci muslimanskih boraca poginulih tokom celog rata. On je napomenuo da su u Potočare preneseni i posmrtni ostaci Sulje Suljagića, oca aktuelnog direktora ovog centra Emira Suljagića. Stariji Suljagić je poginuo 24. decembra 1992. u Voljavici kod Bratunca, tamo je bio ukopan, ali je u julu 2005. prenet u Potočare kao navodna srebrenička žrtva iz 1995. Takvih slučajeva, napominje, ima više stotina.
Lider Srba u Severnoj Makedoniji Ivan Stoilković istakao je da je rezolucija o Srebrenici jedno obično nametanje, kojom srpskom narodu želi da se stavi etiketa kolektivne odgovornosti:
„Kada krenete da omalovažavate Srbe onda počnete da izmišljate svašta. Tako je i o pomenutoj rezoluciji. Simptomatično je kad vas optuže za genocid, a vi im uzvratite, onda ste vi optuženi za govor mržnje, a oni su heroji demokratije. Smatram da će rukovodstva Srpske i Srbije odgovoriti najbolje što mogu i zaštititi svoj narod,“ kaže on.
Rezolucija o Srebrenici predviđa da se 11. jul obeležava kao međunarodni dan sećanja, da se zločin naziva genocidom i da takva lekcija uđe u obrazovni sistem. Dokument nema saglasnost Predsedništva Bosne i Hercegovine, koje, prema Dejtonskom sporazumu, odluke donosi konzenzusom sva tri člana. Uprkos tome, ambasador BiH pri UN Zlatko Lagumdžija radio je na donošenju rezolucije, uz pomoć zapadnih zemalja koje su sponzori teksta.
Ambasador BiH Zlatko Lagumdžija rekao je da je glasanje odloženo za posle 6. maja, a Đurđevdan ima posebnu simoboliku. Naime, tog datuma 1942. godine hrvatske i muslimanske ustaše NDH, naredili su da se Srbima u Sarajevu pripremi „đurđevdanski uranak“. U četiri sata ujutro u grad su se slivale kolone zarobljenika iz Jajce – kasarne – sa brda iznad Bembaše, iz logora Beledije, Ćemaluše, te Centralnog i Gradskog zatvora, kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se susrele na Obali Kulina bana gde su dočekali voz smrti.
U koloni je bilo oko 3.000 mahom mladih ljudi. Ustaše su uzvikivale: „Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasenovac!“. Voz je iz Sarajeva krenuo ka zloglasnom logoru. U opštem haosu jedan od njih, za koga se tvrdi da je bio član sarajevskog kulturnog društva „Sloga“, u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, zapevao je čuvenu pesmu: „Proleće na moje rame sleće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!“
