Autor i reditelj dokumentarnih filmova Sikou Niakate, sada 34-godišnjak, prerano je okončao svoj san o fudbalskoj karijeri.
Iako je kao dečak bio veliki navijač Mančester Junajteda i Dejvida Bekama, anksioznost koju je Sikou Niakate osećao u svlačionici i stid koji je osećao zbog sopstvenog tela, odnosno penisa postali su nepremostiva prepreka. U svojoj ispovesti, Nijakate govori o teretu nametnute muškosti i kako je to uticalo na njegov život, piše francuski list L’Équipe.
Fudbalski snovi
„Kao dete, želeo sam samo jednu stvar, da postanem fudbaler. Sanjao sam o Mančester Junajtedu, crvenom dresu, broju 7, Dejvidu Bekam i Patrisu Evri. Davao sam sve od sebe. Igrao sam fudbal najmanje tri sata dnevno. Bio sam jak. Čak i odličan. Igrao sam veznog igrača, ponekad i broj deset. Bio sam visok, veoma visok – u srednjoj školi sam već imao 1,92 m – ali sam bio tehnički nadaren, što je retkost za visokog igrača“, počeo je svoju ispovest.
„Imao sam preciznije dodavanje od svih dečaka sa kojima sam igrao. Presecao sam lopte, iako sam bio najviši, jer sam bio veoma precizan. U profilu sam ličio na Jaju Turea“, nastavio je Nikate.
Igrao je u svom komšiluku u Parizu i pitanje pridruživanja klubu se prirodno postavilo. „Ali to je značilo prihvatanje ideje o zajedničkim tuševima, a to je za mene bilo nezamislivo. Nemoguće. Ono što sam krio postalo bi vidljivo“, objasnio je.
Zajednički tuš, nezamisliva ideja
Sve je počelo u detinjstvu. „Kad sam bila mali, jednog dana sam se spremao da se istuširam dok je moja sestra čistila kupatilo. Počeli smo da se svađamo, ona se naljutila i rekla mi uz smeh: ‘Ti, sa tvojim malim penisom’. Njena rečenica me je probila, ubila. Mislila sam da nisam normalaa, da moje telo nije lepo i da ću morati da ga krijem“.
Kasnije je usledio još jedan neprijatan događaj. „Posle fudbalske utakmice, jedan od mojih prijatelja mi je pokazao svoj penis, bez ikakvog razloga, samo da se našali, i zamolio me da mu pokažem svoj. Njegov penis je bio mnogo veći, nisam hteo da mu pokažem svoj.
Stalno me je pritiskao, tvrdeći da je čudno što sam odbio. Nisam imao izbora. Skinuo sam trenerku i donji veš. Pogledao me je, suzdržao smeh, a onda eksplodirao: ‘Imaš tako mali penis, to je ludo'“.
„Bio sam mrtav iznutra. Hodao sam iza njega gledajući u pod, glave pognute. Bio sam čudovište. Zato sam odlučio da nikada ne igram klupski fudbal. Nikada, nikada. Neki kažu da nisu mogli da naprave karijeru jer su im pokidali ukrštene ligamente, ja sam imao ukrštene ligamente u pantalonama!
Možda kada sam igrao, bio sam dvostruko bolji jer sam kompenzovao činjenicu da nisam mogao da igram u timu. Ne kažem da sam imao nivo za veliku karijeru, ali mislim da sam mogao da igram za klub, čak i dobre klubove. Ali pojavljivanje bez odećeo nije dolazilo u obzir“, priznao je Niakate.
Sindrom svlačionice
Govorio je o važnosti veličine penisa u svom dokumentarcu „U mraku, muškarci plaču“.
„Sa svim povratnim informacijama koje sam dobio, shvatio sam da to pogađa ogroman broj muškaraca. Zove se ‘sindrom svlačionice’. Iako sam mislio da sam jedini čija glava govori ‘kakva šteta imati takvo telo’. To me nikada nije napustilo“, istakao je..
Taj osećaj stida ga je pratio svuda. „U srednjoj školi, u teretani, nikada nisam išao na bazen. To bi značilo da nosim kupaći kostim koji bi oblikovao moje međunožje. U kupaćem kostimu pod tušem? Nikako“.
I dalje je igrao košarku za klub, ali samo zato što je razvio strategiju da izbegne svlačionicu. Objasnio je da ne može da dođe rano zbog nastave, pa je dolazio na trening već obučen i uvek je izbegavao zajedničke tuševe.
Unutrašnji rat
„Svestan sam da je veličina mog penisa dobila iracionalan značaj u mom životu. Ali to je iracionalno na svetskom nivou; na životnom nivou, to je moj unutrašnji rat“, priznao je.
Kao dečak, nadao se da će mu se telo promeniti, ali kada je shvatio da se to neće desiti, počeo je da razmišlja i o operaciji.
„Osećam se kao da sam kažnjen genetskom lutrijom, osećaj da ne ispunjavam svoju mušku obavezu, oblikuje sve sfere mog života. Očigledno je preuveličano, dobro sam video kod partnerki koje sam imao koliko to nije bila prepreka zadovoljstvu, čak ni tema, da to nisu doživljavale na isti način kao ja. Rekle su mi ‘o čemu pričaš?'“, dodao je Niakate.
Danas je bolje, ali problem nije potpuno nestao. „Osećam se bolje otkako sam sebi dozvolio da živim neke zajedničke intimnosti, što je dugo bilo nezamislivo. Ali ako je „ja“ u društvu, „ja“ je obučeno, veoma opušteno, „ja golo“ je mnogo manje opušteno“.
Sikou Niakate je reditelj i autor. Režirao je dokumentarac o muškosti „U mraku, muškarci plaču“, dostupan na Jutjubu.
Takođe je autor autobiografske knjige „U mraku, ja vrištim“ i podkasta „Crni dan“.
