Švedski glumac Bjorn Andresen, najpoznatiji po ulozi u Viscontijevom filmu „Smrt u Veneciji“, preminuo je u 70. godini.
Bjorn Andresen preminuo je u subotu, 25. oktobra, ali detalji o uzroku smrti za sada nisu poznati, prenosi Mirror.
Vest o njegovoj smrti objavili su Kristian Petri i Kristina Lindstrom, reditelji dokumentarnog filma iz 2021. godine „Najlepši dečak na svetu„, koji je prikazivao njegov život i karijeru.
Andresen je rođen u Stokholmu 1955. godine i suočio se sa ličnom tragedijom još kao dete — izgubio je majku kada je imao samo deset godina, a odgajala ga je baka, koja ga je podstakla da se bavi glumom i manekenstvom.
Glumačku karijeru započeo je veoma mlad, imao je samo 15 godina kada je zaigrao u filmu „Smrt u Veneciji“. U njemu je tumačio Tadžija, dečaka koji postaje opsesija starijeg muškarca. Ta uloga ga je preko noći lansirala i donela mu svetsku slavu.
O filmu „Najlepši dečak na svetu“ nekada je pisao Nenad Polimac, prenosi Jutarnji list.
„Bio je kerubinski Tadžio iz filma Luchina Viscontija ‘Smrt u Veneciji’, dečak koji svojim znatiželjnim pogledima opčinjava postarijeg kompozitora Gustava fon Ašenbaha (Dirk Bogard).“
Ovaj film je premijerno prikazan na filmskom festivalu Sundance. Film je bio dobro primljen, iako su mnogi smatrali da reditelji nisu dovoljno duboko ušli u život svog junaka — momka koji je sa samo 16 godina postao svetska senzacija, a potom gotovo nestao iz javnosti.
Godine 1970. Luchino Visconti je tražio glumca za ulogu Tadžija, mladog poljskog plemića koji letuje u Veneciji. Brzo se odlučio za mladog Šveđanina Andresena, koji je već imao filmsko iskustvo — igrao je manju ulogu u popularnom švedskom filmu „Švedska ljubavna priča“. Na londonskoj premijeri filma sledeće godine, Visconti ga je predstavio kao „najlepšeg dečaka na svetu“, a potom je s njim potpisao trogodišnji ugovor i pratio njegovu karijeru.
Tih godina mnogo se pričalo o tome da li je Andresen homoseksualac, s obzirom na to da je glumio u filmu jednog od najpoznatijih svetskih gej reditelja, koji svoje sklonosti nikada nije skrivao. Međutim, glumac je to oštro negirao: „Istina je da je u filmskoj ekipi bilo mnogo homoseksualaca, uključujući i Dirka Bogarda, ali ja nisam bio ni sa kim od njih u vezi.“
Nije mu se dopalo kada ga je Viskonti jedne večeri odveo u gej bar, gde se, kako je kasnije rekao, „osećao kao izloženo meso“ — svi su zurili u njega, naročito starija gospoda. Neobično, ali kasnije je ipak godinu dana živeo u Parizu, gde ga je uzdržavao bogati gej biznismen; tu se njegova ispovest o takvim odnosima završava. Odbijao je uloge u homoerotskim pričama i okrenuo se muzici.
Andresen je studirao u muzičkoj školi u Stokholmu i snimio je nekoliko pop pesama koje su bile vrlo popularne u Japanu. Tamo je i film „Smrt u Veneciji“ doživeo veliki uspeh, a japanski autori animea i mange kasnije su koristili njegov lik kao inspiraciju za svoje junake.
Najveće priznanje dobio je mnogo kasnije — od studenata koji nisu znali za Viscontija ni za „Smrt u Veneciji“, ali su ga smatrali sjajnim predavačem. Bio je i član grupe „Sven Eric’s Dance Band“, koju je napustio pre tri godine. Filmska karijera mu je, kako je sam govorio, „bila svesno zapuštena“ — dobijao je uglavnom sporedne uloge, iako je igrao i u prestižnim TV serijama kao što su „Wallander“ i „Jordskott“.
Privatno, bio je oženjen pesnikinjom Suzanom Roman, s kojom ima jedno dete. Razveli su se, a o detetu se najviše brinula majka. Andresenov stan bio je, prema svedočenjima, u vrlo zapuštenom stanju, pa su ga povremeno pomagali i socijalni radnici, dok mu sadašnja partnerka povremeno dolazi da sredi prostor.
Godine 1983. feministkinja Germein Grir stavila je njegovu fotografiju iz filma „Smrt u Veneciji“ na naslovnicu svoje knjige „Najlepši dečak“. Andresen je zbog toga bio besan: „Niko me nije pitao za dozvolu. Nisam želeo da me taj film prati do smrti.“ Ipak, izdavač je objasnio da je tražio saglasnost fotografa Dejvida Bejlija, koji je imao autorska prava — i dobio ju je. Glumac je uzalud protestovao da je on taj na fotografiji, ali knjiga je objavljena tačno onako kako je autorka želela.
Šta god da je pokušavao, Bjorn Andresen se, izgleda, nikada nije oslobodio senke Tadžija ni „Smrti u Veneciji“.
U neobičnom hororu „Festival straha“ (Midsommar) pojavio se u ulozi starca po imenu Stan. U toj potresnoj sceni prikazan je ritual poganskog kulta: članovi koji napune 72 godine penju se na visoku stenu i skaču naglavačke na kamenje. Njegov lik preživi pad, ali ga potom zajednica odmah ubija. Malo ko je prepoznao da je taj ispijeni, sedokosi starac zapravo on — nekadašnji „najlepši dečak na svetu“.
