Iran je teško pogođen sušom, do te mere da je predsednik Masud Pezeškijan najavio moguću evakuaciju višemilionskog Teherana ako do kraja novembra ne padne kiša.
Teheran je pod stalnim restrikcijama vode, a polovina Irana od leta nije videla ni kap kiše, piše Forbs, a prenosi Jutarnji list.
Teška godina
Poslednjih meseci Iran se našao pod teškim udarima: američki predsednik Donald Tramp u drugom je mandatu oživeo i proširio politiku maksimalnog pritiska na Iran, tražeći od saveznika da se ujedine u ekonomskom i diplomatskom pritisku.
Podržao je Izrael kad je premijer Benjamin Netanjahu izveo do sada najveće vojne udare na Iran u modernoj istoriji, rizikujući širi rat.
„I priroda se udružila s neprijateljima“, naveo je Forbs, dodajući da je Iran sada već ušao u šestu godinu suše.
U nekim velikim gradovima već su uvedene restrikcije vode, pritisak vode je smanjen, a najavljuje se i dalja racionalizacija potrošnje.
Evakuacija
Teheran, od preko 15 miliona stanovnika, u toliko je teškoj situaciji da se razmatra delimična evakuacija.
Ova situacija nije pala s neba, nego je rezultat decenijskog prekomernog crpljenja vode, većeg nego što priroda može da nadoknadi, piše dalje Forbes pozivajući se na reči iranskog ekologa, naučnika i aktiviste Kaveah Madanija.
Nisu slušali stručnjake
Iran je oduvek bio prilično sušna zemlja, ali u ovom trenutku njegove su rezerve vode ozbiljno iscrpljene zbog decenijske prekomerne upotrebe, neuspešnog navodnjavanja i neodržavane infrastrukture, piše pak Dojče vele.
Godišnje se gubi oko 16 kubnih kilometara vode, ističe naučnik sa Univerziteta u Študgartu Mohamad Javad Tourian.
Jedan kubni kilimetar znači otprilike milijardu tona vode. „To znači da Iran gotovo svake tri godine gubi količinu vode veličine Bodenskog jezera“, kaže Tourian, koautor studije o iranskoj krizi objavljenoj 2022. u uglednom časopisu Nature.
Nekoliko stručnjaka decenijama upozorava na nadolazeću katastrofu, piše Forin polisi, dodajući da su se, međutim, ti glasovi utišavali i marginalizovali.
Takođe, prema nezvaničnim procenama koje navodi Forin polisi, do 35 odsto vode u Teheranu gubi se zbog cevi koje propuštaju.
Problem leži i u tome što su iranske vlasti vodu tretirale kao neograničen resurs. Propagirale su poljoprivredu koja traži intenzivno navodnjavanje u nekim od najsušnijih područja planete, sve u ime državne samodovoljnosti i nezavisnosti od uvoza hrane.
I vodu i struju država je subvencionisala, što je podsticalo rasipanje i prekomerno crpljenje podzemnih voda.
Vlasti su se hvalile izgradnjom brana, koje su postale simboli nacionalnog ponosa i snage: cilj je bio da se iskoristi svaka kap vode.
Taj pristup, poguban za okolinu, dodatno je pojačan pod međunarodnim sankcijama. Kad se našao ekonomski i politički izolovan, Iran je udvostručio „ekonomiju otpora“ po svaku cenu, iscrpljujući prirodne resurse.
Neprijateljske bombe nisu bile ni potrebne, pod spoljnim pritiskom Iran je sam žrtvovao dragocene strateške rezerve vode.
Sada im preti paraliza celokupnog sistema, a problem Irana je utoliko veći što se država za to nije pripremila.
