Možda zvuči kao zaplet iz horor romana, ali je istinito: u Rimu je jednom organizovano suđenje mrtvom papi.
Telo je izvađeno iz groba, obučeno u papsku odeždu i postavljeno na sudsku klupu. Ovaj događaj, poznat kao Krvava sinoda, ostaje jedno od najbizarnijih i najmorbidnijih poglavlja u istoriji Katoličke crkve.
Kako je sve počelo?
Godina je 897. Rim je u političkom haosu, a papski presto neprestano menja „vlasnika“. Papa Formozus, koji je preminuo nekoliko meseci ranije, ostavio je iza sebe podeljeno nasledstvo – i mnogo neprijatelja. Njegov naslednik, papa Stefan VI, odlučuje da obračun sa mrtvim protivnikom sprovede javno, pred sudom.
I ne, nije metafora – doslovno se radilo o sudskom procesu protiv leša.
Suđenje koje istorija ne zaboravlja
Telo pokojnog pape je ekshumirano, obučeno u punu papsku odoru i postavljeno na tron u Lateranskoj bazilici, dok je kraj njega stajao đakon koji je „u njegovo ime odgovarao na pitanja“. Predsedavao je lično papa Stefan, koji je mrtvog Formozusa optužio da je uzurpirao papsku vlast, jer je postao papa iako je već bio biskup Porta – što je tada bilo kanonski sporno.
Kazna za mrtvog papu
Nakon presude, sve Formozusove odluke i zaređenja su poništene, odežde su mu pocepane, a tri prsta na desnoj ruci – kojima je davao blagoslov – su simbolično odsečena. Telo je zatim bačeno u reku Tibar, kao poruka svima koji bi se usudili da „uzurpiraju“ Božju volju.
Priča kaže da su telo kasnije pronašli vernici i potajno ga sahranili, ali šteta je već bila učinjena – i to ne samo simbolično.
Stefan platio cenu
Javnost u Rimu bila je zgrožena. Ogorčenje zbog oskrnavljenog leša, ali i zbog toga što se crkva pretvorila u političku arenu, bilo je veliko. Samo nekoliko meseci kasnije, papa Stefan VI je uhapšen i ugušen u zatvoru. Krvava sinoda je ubrzo proglašena nevažećom, a kasniji pape su rehabilitovali Formozusa i ponovo ga sahranili sa počastima.
Ovaj događaj nije samo istorijska bizarnost. On pokazuje koliko su moć, politika i osveta umele da nadvladaju razum i veru, čak i u samom srcu crkvene vlasti.
U vremenu kada institucije i dalje vode borbe za autoritet, a istorija se često piše po diktatu trenutnih interesa, priča o suđenju mrtvom papi ostaje jezivo podsećanje na to dokle sve može da ode – kada ljudska taština zajaše tron.
