Prvi je ovdašnji muškarac, poslije Tita, koji se slikao za naslovnu stranu Njujork tajmsa.
Bio je prvak Jugoslavije i Balkana, olimpijski pobednik. Pucali su na njega, preživio je. Kaže da je to zbog toga što su banjalučki doktori najbolji na svijetu. Nema prst na lijevoj nozi, morali su da mu ga odsijeku. Ima dvojicu sinova, iz dva braka. Svašta je preživio. Ovo je velika ispovijest Antona Ante Josipovića, koju su za Kurir prenijeli Aleksandar Panić i Ivan Ercegovcević.
Rođen sam u Banjaluci, šezdeset prve. Stanovao sam na periferiji, tako da imam u sebi i taj neki seoski život, život sa periferije. E, ali ovo da ti kažem, čim sam krenuo u školu, odmah smo počeo da hodam po gradu. Već u ono vrijeme, u osnovnoj, imali smo svoje neke grupice, ovdje po ovim uličicama sad gdje smo. Ne znam je l’ znaš, znaš valjda, čitao si, šezdeset devete je bio veliki zemljotres u Banjaluci. Baš ovdje gdje sad sjedimo, tu je bila jedna zgrada koja je bila totalno srušena i napravljena je poslije ova nova. I sjećam se svih tih detalja tadašnjeg života…
Sad neki ljudi kažu da je tad bilo bolje, ma nije bilo bolje! Sad se živi isto kao što se živjelo, ali na jednom malo drugačijem nivou. Sad ti je svijet ne na dohvat ruke nego na ruci, internet je to sve donio.
Marijan Beneš Roki
Meni nijedan sport s loptom nije išao; ni fudbal, ni odbojka, ni košarka, jednostavno nisam u ekipama. Nisam bio timski igrač. I onda se pojavi boks. Tada je „Slavija“ bila jak klub na jugoslovenskom nivou, pa čak i na evropskom, jer smo imali Marijana Baneša koji je 1973. bio u Beogradu prvak Evrope. Sjajan je borac bio, veliki šampion, obožavao ga je narod. On mi kao bokser nije bio uzor, jer ja nisam mogao raditi to što je on radio. To je samo on mogao, zato i jeste jedinstven. Ja sam ga zvao Roki.
Morao sam učiti boks, morao sam boksovati tako da što manje rizikujem, jer sam fizički bio slabiji od svojih vršnjaka i većine protivnika sa kojima sam boksovao. I onda to moraš nadoknaditi brzinom, virtuoznošću, tehnikom. Boks je jako težak sport za učenje. Ali sticajem okolnosti pojavio se Predrag Krstić iz Beograda, vrhunski trener u boksu. On je bio sa našim klubom „Slavija“ prvak Jugoslavije tadašnje i držao je to sve pod kontrolom. Pandan njegov u Beogradu je Čitaković sa Crvenog krsta, i on je odatle. On se pojavi i ošajcuje nas dvojicu- trojicu koji smo za njega talenti. Onda nas je počeo malo voditi sa sobom, pa nas je usmjeravao u životu. Idemo u Beograd na neki turnir, idemo u Zagreb. Tad sam imao 16 ili 17 godina. Počeo sam sa boksom sa 14, još u osnovnoj školi, a onda dođu ti neki veliki ljudi, povedu te, dođeš odjednom na Slaviju, odeš kod „Pavike“ i u „Četvorku“. Pavlović je bivši igrač, sad tog kafića više i nema ja mislim… Tu su dolazili svi. Pa pođeš onda tamo u prve kafiće koji su bili u Beogradu, u Knez Mihajlovoj. Bio je „Papagaj“ neki, pa onda „Galerija“ poslije… Sve to počinješ da isprobavaš…
Otac
Vrlo rano sam ostao bez oca, u osmoj godini. Otac Petar mi je živio od 1930. do 1970. Znači, u 40. godini, u najboljem dobu je umro. Imao je rak pluća. Bio je veći od mene za glavu, bio je frajer, otac za poželjeti, i onda se odjednom to sruši sve…
Imao sam dva starija brata, sreća moja da sam ih imao, jer oni su odrastali prije mene i oni su ranije počinjali da rade, obojica su bili ozbiljni, do i dan-danas. Hvala Bogu, živi su. Zovu se Ivan/Ivica, i Boža. Majka se zvala Albina, neka kombinacija italijanska i naša, vrlo specifično. Nas je bilo trojica i ja sam kao najmlađi htio da bilo šta radim, da pokažem svom ocu koji je već… Kako je bilo teško… Htio sam da mu dokažem da ću ja biti taj… Da ću biti uspješan u nečemu. Hvala Bogu, pa mi se i potrefilo tako.
Beogradski dani
To je dugo trajalo, šta ja znam, od 1979. kad sam ušao u prvi tim, kad sam već postao standardni prvoligaš. Na tom nivou lige, takmičenja, svi su imali svoje ekipe, svi klubovi su imali 12 momaka kad izađu, pa je borba. Sjećam se tih prekrasnih večeri na Crvenom krstu, na stadionu otvorenom, onom „Radničkom“. Tu su dolazili svi beogradski mangupi, boemi, Gaga Nikolić na primjer. I Mrka je bio, Milutin Mrkonjić, on je isto tu u tom kraju živio. Bio je redovan i Branko Pešić, stari gospodin, beogradski gradonačelnik. Isto je obožavao boks i koji je i trenirao boks.
Prvi uspjesi
Da ne računamo ova juniorska takmičenja, to je bilo do 1982, 1981. godine pobijedio sam sve u toj ligi, sve do jednog protivnika. Imao sam nekih 25 mečeva za godinu dana i sve sam ih pobijedio na klupskim takmičenjima. E, onda, 1982. sam u Vukovaru, u onom nesrećnom, bio prvak Jugoslavije. I proglašen za najboljeg, za najperspektivnijeg boksera u to vrijeme, pa možda čak i u Evropi. Tad je već bila srednja kategorija, 75 kila. A do tada sam promijenio sve kategorije, od najmanje, od 50 do 75. I onda su počeli uspjesi u tim većim kategorijama i već dolazi do fizičkog vrha, gdje ti sa 75 kilograma već možeš postići sve, možeš izdržavati sve pripreme. Mi smo bili godišnje dva-tri puta na pripremama. Išli smo na Kopaonik, Jahorinu, pa gore u Sloveniju na zimske planinske, nekad čak i na more. Pa onda najčešće na Košutnjaku gore jer je sportski centar bio predviđen za to. Pa si tu imao i stručnjake. Imao sam, recimo, profesora Ćirkovića, koji je živ i dan-danas, hvala Bogu. On je privatno bio prijatelj sa prvim velikim šampionom Matom Parlovim. Profesor dr Ćirković je bio kondicijski trener, najbolji u Jugoslaviji svih vremena; i sad je najbolji. Ja mislim da i sad nema boljeg od njega. Čovjek je već u godinama. Čujem ga ponekad ovako, vidim ga i sad na podkastima par puta. Okupio je tim ozbiljnih ljudi.
Ferke u prestonici
E sad, mi u Jugoslaviji smo imali Matu Parlova koji je bio 1972. godine prvak svijeta, 1974. je bio olimpijski. Bio je u Havani prvak svijeta, pa je bio olimpijski u Minhenu. Pa se poslije Mate Parlova pojavio Slabodan Kačar, koji je isto u poluteškoj u Moskvi olimpijski pobjednik, na toj dosta teškoj Olimpijadi. I onda dolazi moje vrijeme gdje sam se ja izborio sa konkurencijom gdje je bio Peškaro, Jevtić, Kačar. Svi smo bili poluteška. To je bila jugoslovenska kategorija i mi smo svi bili tu negdje. Valjda je to taj balkanski sistem da ljudi imaju od 75 do 90 kilograma, najbolje za tu neku sportsku konstituciju. Tu se pojavi još veća želja za uspjehom. Kad kažu da se dobro živjelo, ma nije se nešto živjelo. Živjelo se, ko je bio u nekoj situaciji da može nešto sa strane da lapne. Ti ljudi su malo bolje živjeli. Radnička klasa je živjela kao i sad, uvijek je tu negdje slično. Zato kažem da sam imao nagon da odem u London, Pariz, Njujork. Nemaš ništa više ovdje, da možeš računati na neki biznis kod nas. Ništa drugo nema šta te može vinuti u svijet. Postoji vječan lopovluk, ali ja nisam taj tip. Ja neću tuđe, nisam stvoren na taj način. Znao sam već da postoje naši kriminalci koji hodaju po Parizu. Znao sam, recimo, onu aferu Stevica Marković-Alen Delon, jer on je sa Crvenog krsta otišao u Pariz. Kompletno ta ekipa od Ljube Zemunca do Ćente, Darka Ašanina. Svi su trenirali na Crvenom krstu kod gospodina Ćitakovića koji je bio šampion fer-pleja.
Ganjala se ta plemenitost u tim ferkerama. Tada su već krenule ferke po Beogradu, te dogovorene tuče, znalo se. Znali su se i propisi i na ulici. Znalo se kako, šta može. I ko je kršio pravila, bio je kažnjavan. Znala se i kazna. Kazna je bila ili poniženje ili recimo, dešavalo se, a to je Arkan isto znao, da se uzme lopata, pa po guzici pet puta. I to je bilo strašno, to boli.
Minhen
E sad, 1982. postajem prvak te Jugoslavije i reprezentativac. Onda ideš po turnirima po Evropi. Bio sam i prvak Balkana, 1983. Bio sam na Svjetskom prvenstvu, 1982. godine u Minhenu. I sad mi dođemo u Minhen iz tog komunizma, a Minhen je pun svega. Pun k**vi, pun naših ljudi, već gore stacionirani. Pokojni Bora Novaković, umro je prije dvije godine, on već drži gore lokale po Minhenu. Dolazi kod njega i Ćenta, i Ašanin i Zemunac. Oni dođu iz Frankfurta, pošto su bili gore u to vrijeme, i onda se spuštaju u Minhen. I onda oni kad dođu, klade se sa onim njemačkim suhelterima, to su sve ljudi koji drže te noćne barove i poslove i kocku.
I onda ja prvo pobijedim tog Nijemca domaćeg, iz Zapadne Njemačke. Policajac je bio po zanimanju. I dolaze ti naši momci iz Jugoslavije, bilo je tu iz Zagreba par momaka, od Ljube Zemunca kum i Jusa pokojni. I stave mi pare u džep. Ja se oblačim, još mi ruka pukla, kost, pa me boli i ne mogu ići dalje, a pobijedio. Ja sam imao jedno 200 maraka u to vrijeme i želim sebi da kupim onaj vokmen, „seiko“ sat, ali ne mogu to sve sebi kupiti, jer nemam dovoljno para i odjednom imam četiri-pet hiljada maraka u džepu. Nikad više love nisam vidio u životu. I kažem im: „Ljudi, šta mi to dajete?! Strah me je! O čemu se radi?“ Oni mi kažu da su se kladili s Nijemcima, da sam pobijedio i da je red da i ja dobijem dio. Oni su znali da mi nemamo nešto previše. Tako sam ja zavolio taj sistem života i ja i dan-danas nikad ništa neću reći ružno ni protiv Ljube Zemunca, ni protiv Darka Ašanina, a čak ni protiv Arkana. Svi su protiv njega, ali recimo meni je simpatično što je njegov sin Veljko bokser. Mislim sve najbolje o njemu. Ima tvrdu ruku, ima krupne kosti, neće primiti lukavo udarac i to je jedina prava osobina za boks. Da što manje dobiješ batina, a da koliko možeš daš, koliko ne možeš i ne moraš. Kažem, jedino pravilo je to što manje dobiti batina. Teško je to.
Turčin
I onda se krenu dešavati bolje stvari. Recimo, ’83. odem na Balkanijadu, porokam ih sve dolje, i Turčina i Grka i Bugara i sve redom. I onda mi jedan Turčin, bogataš – mi tada nismo imali tih tajkuna bogataša – dođe i kaže, dođite ti i Radžepovski iz Makedonije, dođite kod mene u Ankaru odboksajte na mom imanju protiv mojih Turaka koje ste pobijedili, dajte im revanš, i daću vam 50.000. Recimo da nam je toliko ponudio. U, oni naši komunisti kad skočiše: Ne može to! Može samo čitava reprezentacija! A on neće, on hoće samo nas dvojicu, a oni ne daju. A mi tada nismo ni znali šta je lova, jer niko nije imao veliku lovu.
Don King
Meni se desilo u Los Anđelesu, recimo, da mi dođe Don King poslije polufinalnog meča, na proglašenju, kada je bilo sa Holifildom, diskvalifikacija i proglašenje, i on meni dođe, onako s onom svojom frizurom, bez košulje, sa lancima na vratu, i kaže: Ti mali, ostani ovdje u Americi, dobićeš… šta znam… dobićeš milion dolara! Imaćeš deset mečeva, napravićemo ti revanš sa Holifildom. Kažem ti, ja gledam u njega onako, a Mate Parlov, tad je bio selektor te reprezentacije Jugoslavije i znao je se šta se zbiva, jer je bio prvak svijeta prije toga, kaže mi da ostanem u Americi. A ja kažem: vidi budale, ljudi moji! Čuj, da ja ostanem u Americi?! Idem ja u svoj Banjaluku, j**** Ameriku, j**** sve. Don Kinga sam ja odbio!
Kažem ti, meni se ide u Jugoslaviju, meni se ide u Banjaluku, meni se ide u Beograd, meni se ide u Zagreb. Ja volim život, imam te svoje cure, imam te svoje drugare. A milion dolara nisam vjerovao da to neko može dobiti. Ja sam to dobio poslije kad smo napravili analizu. Ja njega otkačim, kažem: „Ma, daj, još si došao bez košulje, da si makar obukao košulju i kravatu.“ Već tada je bio kralj. U Trampovim hotelima su pravili profesionalne mečeve. Gleda Mate Parlov u mene, sjećam se dobro, i kaže: „Jao, ludog Bosanca! Pa čovjek ti nudi milion, nikad niko nije dobio milion dolara za potpis ugovora! Nikad niko nije to dobio, ne zato što si toliko dobar, nego zato što si bijel. Njima treba bijelac koji nešto vrijedi. Amerikancima treba bijelac, oni crnaca imaju koliko hoćeš.“ Kažem, vratiće se to sve u životu, nisu pare toliko važne.
Ua, ua, tišina i aplauz
Holifild je boksovao u polufinalu sa nekim Brajanom iz Novog Zelanda. Udario ga je poslije, pa je diskvalifikovan. Onaj ko je diskvalifikovan, taj ne prima medalju, taj je kažnjen, u boksu je to pravilo tako. Međutim, Amerikanci su napravili pritisak, kako su oni uvijek bili sila, kao i sad. Oni su napravili pritisak i on je ipak dobio tu medalju na proglašenju. E, onda su ovi moji, što su bili uz mene udbaši, ja ih zovem udbaši, oni su bili ljudi iz državnog aparata koji su kontrolisali šta se radi, kako se šta sprovodi. Onda kažu meni: „Digni ga na postolje, zagrli ga, mahni svojom zastavom i dobićeš aplauz, publika će te prihvatiti.“ Izlazimo mi, svi zvižde, svi su za Holifilda. Njihov je i, između ostalog, pravi šampion. To što je napravio nije namjerno. Odjednom sam čuo: „Ua, ua!“ i kad sam ja to napravio, kad sam ga zagrlio, samo tišina i onda – aplauz! I napravimo i to kako treba i vratimo se.
Olimpijsko zlato
Imaš veliki šok. Ja sam došao na Olimpijadu sa željom da pobijedim makar prvi meč. Pa kada pobijediš prvi meč, onda već apetiti prorade, pa drugi, pa treći, pa četvrti… I ponos. Mi smo bili velike patriote. Prva stvar je ponos, a druga stvar je ipak veliki udar na mlad mozak. I kada se to sve izdešavalo, onda poslije vidim i narod kakav je. I narod je čudan i gramziv. Onda imaš neke ljude koji hoće da te iskoriste i koji su u stanju da ti urade neku pakost, nešto iza leđa. Ali ja se nisam nešto previše s tim bakćao. Hvala Bogu, imam i dan-danas, a imao sam i tad dovoljno ljudi sa kojima se mogu družiti, koji nisu pakosni i koji nisu bolesnici. Kad sam dobio to olimpijsko priznanje, život mi se promijenio. Sve se mijenjalo iz temelja. Prva stvar, nisam razmišljao o novcu. Bilo je tada već novčanih nagrada, ali to je sve bilo do 20.000-30.000 maksimum. Svaki dan sam trošio taj novac. Dobiješ krivu sliku o životu. Nije me bilo strah da sutra neću imati šta da jedem. Uvijek sam mislio da se više nikad neće ponoviti da se ništa nema, a svi smo to doživeli u svojim porodicama, u svom životu. Da nekad ima u svakoj kući, a nekad nema. A sad, recimo, kad sam već porastao dovoljno, tek sad vidim šta znači novac, šta znači moć, biznis; kažem ti, mi tad nismo znali šta znači milion nečega. Devedeset devet odsto ljudi u Jugoslaviji nije znalo šta to znači, a nije im ni trebalo. Imali smo tu neku komunističku zabludu koja je dovela do ovoga gdje smo sad. Sad mi manje-više svi slabo živimo.
Žena i sin
Ja sam se zaljubio već u osnovnoj školi. Imao sam te neke lijepe cure koje su tu bile, pa su se onda tu po gradu, po tim kafićima, dešavale te neke simpatije, pa sam se onda prvi put i oženio. To je bila ćerka od tog jednog zlatara, koji je bio bogat čovjek. I odmah su mi svi opet govorili iza leđa da sam se oženio zbog para i zlata. Ja od njega nikad ništa nisam imao. On je meni nudio da radi sa mnom, a ja sam opet čuo od starih ljudi – zlato je prokleto, baš je prokleto. Zlato je najveće zlo koje može biti na svijetu. Zlato i droga, to je tu negdje. Ta žena je bila lijepa, ja sam bio mlad, onako popularan, pa i to se nadopunjavalo. I od svega toga, ja sam imao jedan lančić, koji sam vratio kad sam se rastao. Koliko je trajao taj brak? Pa od 1986. do 1996. I to je previše. Tad sam dobio sam sina Tomasa. On je sad sa majkom, živi u Medelinu, dolje u Hrvatskoj. Irena se zove ta moja prva žena.
Halid Muslimović
Boksovao sam ja još par tih nekih prvenstava. I onda se tu pojavi Halid Muslimović, koji oženi tu moju svastiku, mlađu sestru. Ja ga zovem jadnik, jer je bijednik po svim parametrima. I on me nagovori da mi počnemo da organizujemo i da osnujemo federaciju, i da počnemo da organizujemo profesionalne mečeve na nivou Jugoslavije i da budemo sami svoje gazde. To je bila 1990. I odem ja u Laktaše kod Milorada Dodika. Od tada postao načelnik Laktaša. Bili smo u prijateljskim odnosima, generacija… Kažem mu: „Načelniče, imam tu ideju… On je malo smanjio porez u tim Laktašima, gdje je on bio dolje šef. I privukao je privatne firme iz svih ostalih republika. Reko, načelniče, ja sam zato da napravimo ovdje profi-kamp. Kaže, napiši mi šta ti treba i sješćemo i dogovorićemo se. Mile je takav čovjek. Sutradan, ja kod njega dolje, popijemo kafu, doručkujemo nešto. Rekao sam da mi treba dvorana, oprema, federacija na nivou Jugoslavije. On je tad već imao dobre odnose sa Beogradom. Tad je bio taj Ante Marković, reformista na vlasti. Prije Miloševića, ta ekipa. Rekao mi je da ćemo otići u Beograd i da će napraviti te sjednice za te federacije, da to bude sve regularno. Mile Dodik je prvi predstavnik prve profesionalne bokserske federacije u to vrijeme. Mi smo to sve napravili. Ja sam počeo već praviti mečeve.
Ja i Halid smo to radili. Išlo je to dobro. Međutim, mene nisu interesovale pare. Halid je imao tu neku izdavačku kuću „Haliks“. To je on sve uzimao sebi. Mi smo punili dvorane svuda gdje smo bili. Mene ljudi vole i dan-danas. Ja kad prođem ulicom, mene svaki drugi čovjek pozdravlja ovdje u Banjaluci, gde se izmijenila struktura ljudi. I ovi novi koji su došli, rat je učinio svoje, on, ali ja nemam problem veliki sa narodom. Pravili smo dobre pare tad i u to vrijeme..Sve je stalo
Kraj 1991. Već je počeo raspad te države, i 1992. je već rat ozbiljan. Obustava svega, sve je stalo. Onda 1993. pođem sa Halidom da razgovaram. On se razveo sa svojom ženom. On se prvi razveo sa tom mojom svastikom, ali i dalje pozajmljuje lovu. Kažem mu: „Gdje trošiš tolike pare?“ Uzimao je od svakoga, i od punice, i nju je opljačkao. Nema koga nije opljačkao. Meni se to zgadi, pa onda na kraju počne da uzima i od kamataša pare. I onda ga ja pozovem, ’93. ili ’94. godine. Bio Stavra u Švajcarskoj, jedan moj prijatelj, Pančevac, Šešeljev tjelohranitelj… I dođe jedan lopov odavde, naš domaći kamataš, i kaže: „Došao sam da ti ubijem onoga badžu.“ Ja sam mu rekao da mi je bivši badža, a on kaže da mu nije vratio 50.000 evra. On mi je ispričao da je uzeo od njega prije dvije godine, a ja nisam ni znao. Od kamataša se ne uzima lova. Uzimaš lovu od banke, uzimaš lovu od… Uzeo si od prijatelja, od familije, a od kamataša kada uzmeš lovu, onda se zna šta se dešava. Ili se vraća kamata ili te vežu. I došli su u Švajcarsku da ga ubiju. I ovaj uzeo tu od Izeta Beganovića 50.000 pred rat. I došao je Izet i uzeo dvojicu, jednoga Stavru iz Pančeva i još jednoga momka, da ga gore u Švici urokaju. Ja kažem, nemoj.
Međutim, ja nisam znao da je Halid izvarao i pjevačice. Samo Lepu Lukić nije uspio da prevari jer je ona veći bandit. Prevario je Gocu Božinovsku, Šemsu Suljaković, Vesnu Zmijanac… I sa svima je spavao. Svima je uzeo pare da neki materijal napravi, da nešto ovo, da nešto ono… Šemsa Suljaković je strašan čovjek, strašna osoba. Došla u Beč, ja je sretnem u Beču, ona jadna čeka u redu da uzme bosansku šarbu. I onda mi ona ispriča priču. Od nje je uzeo nekih 20-30.000 maraka. Sramota je. Meni je ostalo kod njega pola miliona. Pola miliona, najmanje, kad bi obračun napravili. Međutim, nemaš ti tu više s kim razgovarati. Kad sam se posvađao sa njim, rekao sam mu: Slušaj, sad ću te udariti jednom, pa drugi, pa treći put. Zašto? Zato da više ne sjedimo, da ne jedemo, da ne ručamo i da ništa radimo u životu! Udario sam ga. I to mi je jedino nasilje koje sam ja imao u životu, da sam njega istukao. I ne kajem se. Halid je čovjek bez obraza, bez karaktera.
Dva sina
Imam sina ovdje u Banjaluci sa trećom ženom. Ima 17 godina, viđam ga svaki dan. Zove se Luka i ima skoro dva metra. Imam i u Švajcarskoj jednog. Tamo sam bio u braku sa jednom gospođom Oliverom, pet-šest godina. Ona ima sina iz drugog braka, ali on im je isto sin. Sin joj je Kevin, koji je već momak. Prvi sin je pokušavao da trenira boks, onda sam ga odvratio, pa je otišao na fudbal. Ovaj mali Kevin u Švajcarskoj, on je već zaposlen, radi svoj posao. Ovaj najmlađi nema nikakvu želju da se bavi ni sa čim. On je samo na telefonu.
Muškarci su čudna i glupa sorta. Zbog sujete čovjek napravi svašta. Ali, sve sam završavao dogovorom. Bilo je svađa, ali nasilja ne. Koga da udarim?! Ženu?! To nikako! Bolje je bilo kakav dogovor nego rat. Sve dogovore koje sam napravio sa ženama sam na svoju štetu napravio.
Ranjavanje
Devedeset prve sam otišao u Italiju. Otišao sam prvo u Švajcarsku, pa nam je tamo propao jedan meč. Tamo sam bio još sa Halidom u kombinaciji. Pa sam onda otišao u Italiju. Bio sam u Rimu ’92. pa sam se ’93. vratio u Beč, jer mi je bankrotirao menadžer u Rimu. Divan čovjek. I onda, kad je bio kraj rata, dođem u Zagreb. Da budem bliže Banjaluci, jer sam veliki patriota. Ja volim Banjaluku. Nemam ja sad neki problem. I Banjaluka mene voli. I preselim se u Medulin, dolje u Istru, kad sam vidio da taj rat neće stati dugo, bez obzira što se ne puca, i dalje se ljudi između sebe svađaju. I onda sam živio par godina u Medulinu dolje, dok se nisam razveo s tom prvom ženom. Onda dođem prvi put u Banjaluku, poslije rata nešto, bio je neki turnir. I tu je jedan idiot pucao na mene. To je bilo 1997. Našli su jednog idiota kog su nagovorili iz Državne bezbijednosti da to uradi, da će on biti frajer i napravio je sebi neki rejting. Pobjegao je u Beograd i nastavio je život. Tada je Biljana Plavšić bila predsjednica, Milorad Dodik je bio nešto uz nju. Znam samo da sam se iz kome neke probudio i eto, ja bih za tu ženu rekao sve najbolje. Došao sam sebi i ona je mene tad milovala po ruci i kaže mi: „Sine, ti ćeš se oteti, ti ćeš se oporaviti, ti si zdrav i jak, želim ti sve najbolje.“ Doktori su bili prema meni strašno fer, ja i danas volim banjalučke doktore i ja tvrdim da su banjalučki doktori najbolji na svijetu. Oporavljao sam se dugo, imao sam teško ranjavanje. To je bilo u jednom kafiću. Iznenada, bez ikakvog razloga i bez ikakvog povoda. Vidim ja da je to poslije urađeno po nagovoru neke službe, nečega. To ima više razloga. Prva stvar je bila politička, što su se ljudi vraćali svako u svoju imovinu. I onda je bilo potrebno da se zastraše ti koji su ne-Srbi, koji dolaze ovdje, da se zaplaše, da nije bezbijedno. Onda to je i politički neki razlog, zbog toga što su mi od moje prve žene ubili isto i oca i majku i još dvoje i opljačkali. I onda su se bojali mene da ja tu nešto ne istražujem, da se ne petljam. A opet, ja nisam ni imao namjeru da se bakćem s tim, jer ja sam stalno govorio da je zlato prokleto, zlato u ratu. Pa šta ljudi rade u ratu? Pljačkaju, skladište nakit…
Poklon od Alija
Ovu duksericu sam dobio od Muhameda Alija. Tad je Ali već bio bolestan i on je dolazio na moje mečeve, sve je propratio. Oko njega su već bili ljudi koji su ga pazili. On je već tada imao Parkinsonovu bolest, tako da su mu se ruke tresle, već nije znao gdje se nalazi. Njega je meni bilo žao. Ruke mu se tresu, ne može se ni potpisai čovjek. I onda sam vidio da ga iskorištavaju, da je oko njega bulumenta. Mogu misliti kako je bilo prije, kada je bio u snazi. On je tad već bio bankrotiran, nije imao para. A mogu misliti prije, kada je imao milione, šta su oko njega radili. Zato nije imao više milione. Dao mi je duks onako… Stotine majica, ovo je njegova firma, koja je prestala raditi kada je on prestao. To je bilo 1984. Nekad je obučem. On je preteča Džordana. Toliko sam bio bijesan da se nisam sa njim ni fotografisao.
Džek Nikolson
Dolazi Džek Nikolson, on mi nije bio ni interesantan, ni lijep, jer je gej. Ove naše hostese što su bile tamo i radile, kažu mi da me zove Džek Nikolson na prijem. Nakon drugog, trećeg meča, nakon finala, zove te na prijem da budeš kod njega u njegovoj vili. I onda mi ta cura kaže, Đujićka, unuka popa Đujića, pametna jedna divna cura, već se i zaljubila. Mi već idemo u njen apartman iz olimpijskog sela, pošto su kod nas sobe bile trokrevetne na USL univerzitetu. I ona mi kaže, možete ići, nije to loše. To je vrh. Međutim, kaže, njegov prvi komšija je Rok Hadson. A Rok Hadson je, a imali su vilu do vile, bio prvi frajer koji je obolio od AIDS-a. I obojica su bili gejevi. A Nikolson voli boks i svaki meč je tu. I sad ja kažem: J**** i njega i njegov parti. Šta će mi njegov parti, ja nisam gej. Oni su svjetski igrači koji su na mene gledali kao trofej, bio sam im interesantan. I nisam otišao. Moje mečeve je gledala i Dajana Ros, Vitni Hjuston… Svirali su nam u tom olimpijskom selu.
Izvukao se
Ja sam bio 60 godina savršeno zdrav. Nisam nikad imao nikakvih problema i ništa, sem šećera koji mi je od stresa, od tog burnog života. Prvi put mi se pojavila gangrena prošle godine i to me je sahvatalo za dva dana. U petak sam vidio doktora, inače mog prijatelja koji je na Kliničkom centru u Banjaluci. Vlado Džajić koji je jedan genijalac i dobar čovjek. Sreli smo se tu u gradu. Rekoh mu: „Doktore, pecka me nešto po nogama…“ Ništa me ne boli previše, pocrvenio mi je jedan prst. Kaže mi da dođem u ponedjeljak, to je bio petak. Subota, tu već crveno, to već počinje da otiče, a u ponedjeljak već pocrnjelo. Odmah sam legao u bolnicu, pokušavali su sedam dana sa terapijom i infuzijama. Nije uspjelo, morao se odstraniti jedan na desnoj nozi. Kažem ja: „Ne daj Bože da je dalje otišlo, j**** jedan prst. Ima još devet“.
Banjaluka
Banjaluka je bila najsportskiji grad na svijetu. Ja sam jedini čovjek iz bivše Jugoslavije koji je izašao u New York Timesu na prvoj strani, poslije tog finala. Izašao sam ja i bio je Tito prije mene. I nikad niko nije izašao na prvoj strani u New York Timesu. Imaš situaciju gdje tih 40 godina sad treba proslaviti. Mi smo ovdje u Banjaluci napravili taj veliki doček kad smo se mi vratili iz El Eja. Bilo je 30.000 ljudi. Procentualno po broju stanovnika, tada je Banjaluka imala sto i nešto hiljada, a imaš četiri medalje, tri zlatne, jednu srebrnu. To nije imao Pariz, to nije imao London, to nije imao Njujork, to niko nije imao.
Da me pamte
Eto, nemam više šta da ti kažem, i ovo je baš dosta… Ali, ajde i to da ti kažem kad me pitaš: volio bih da me se sjećaju po tome što sam uvijek bio veseo. I kad mi je bilo najteže. I da me zapamte kao korektnog čovjeka koji nikog nije unesrećio. Boemski život vodim i danas. Ali da sam nekom život upropastio, nisam. Čak ni ženama.
