Olga Danilović je završila svoju bajku na Rolan Garosu, gde je ostvarila rekord karijere kada je u pitanju učinak na Grend slemovima. Ipak, nakon tri pobede u kvalifikacijama i tri u glavnom žrebu, telo je bilo iscrpljeno i nije bilo snage za podvig protiv Markete Vondrušove, šampionke Vimbldona.
Olga je istakla da ovo nije bio njen dan u razgovoru sa medijima posle meča.
Šta osećas, pozitivnost zbog svega ili tugu zbog danas?
– U ovom momentu, 35 minuta posle meča, možda ne vidim sve jasno, ali sam tužna zbog meča, ne mogu da kažem da se nisam borila i dala sve od sebe. Danas nije bio moj dan. Imam negativnih stvari za ovaj meč, ali ne mogu da kažem da su me skroz obuzele.
Kako će izgledati sledeće nedelje za tebe?
– Ne znam još, nisam pričala sa timom. To što sam išla daleko ovde možda sve menja, možda ću odigrati jedan na šljaci ili travi, pa onda otići na Vimbldon.
Čini se da si bila malo nervoznija…
Sigurno da je postojala pozitivna nervoza, činjenica je da igram osminu finala, da se osećam dobro… Nisam se toliko osećala nervoznije nego protiv Done ili Kolins, ali su uslovi bili drugačiji. Bilo je jako sporo. Tako je kako je, ali je taj osećaj da lopta nigde ne ide me je frustrirao. Imam u glavi taj plan, a šta god da radim kao da loptica nije moja. Definitivno, ne bih rekla da sam se osećala nervoznija, hvala Bogu da je postojala pozitivna trema. Da nije bila, ne bi bilo u redu.
Čekamo sledeći korak, šta može drugačije da se napravi iskorak?
– Stalno se priča o iskoracima, ali ja se trudim da igram uvek najbolje. Kontinuitet je prvi falio, u delovima sezona kada imam dobar rezultat, to može da se promeni, da me telo sluša… Imam osećaj da kada je bilo dobro da mi je telo patilo. I sada boli, jer sam odigrala šest mečeva, ali to me ne brine, jer idem kući na oporavak. Rad je tu, ali mečevi su falili. Kada dođu ti mečevi, vidiš u igri šta ti fali. Uvek ima prostora za rad.
Dosta se pričalo o rasporedu, kiši…
– Pa ne znam, sigurno da nisam najsvežija osoba na turniru. To se i videlo danas. Opet, ja ne znam šta je sa vremenom, ovo je stvarno strašno. Prvih par dana smo se zezali, a sada je strašno, smrzavamo se, ljudi idu na odmore jun je, idem na večeru kao eskim. I to je uticalo. Vreme nije pogodno za igru, nema težinu loptica. Mogla je danas kiša da pada ceo dan, pa sutra da igram (smeh). Sigurno da sam odigrala šest mečeva po tri sata i da su svi uticali.
Koji je cilj do kraja godine?
– Volela bih, stvarno bih volela da sam zdrava. Mnogo sam se namučila. Ja to govorim na sva vrata, ali sam dosta patila, najgore je kako gledaš na TV-u kako igraju, a ja idem na ovu i onu terapiju. Nadam se da će da dođe kontinuitet, a ja ne volim da pričam unapred. Ništa u životu nije sigurno. Ovo je bio sjajan turnir za mene, ali svakog gosta tri dana dosta. Time se vodim, a volela bih da mi se rang poboljša i da sam tu.
Nisu ti problem mečevi na velikim terenima, a onda kako igrati posle na W125?
– Drugačije je za mene i protivnicu. Nije isto igrati na Lenglenu, ja na tim velikim mečevima odgovaram na pravi način, kao danas sa 4:1. Loša stvar je kada dođu mani tuniri i tereni, gde odigram dobro, meč kao meč, svaki se igra do šest, sve je to isto, ali je druga atmosfera. Ovde kada gubim set sa 5:1 se vraćam, a tamo te uhvati brže neka tuga. Imam nekih 1.000 mečeva gde sam se vraćala sa ludačkim rezultatima. Lakše je kada ima ovoliko ljudi, nego troje pored terena.
