Kada se završi takmičarska godina, kada se parket i tribine isprazne, a svetla najveće srpske dvorane ugase, ostaje ono što ostaje u istoriji – sećanje na borbe koje su vođene, na trenutke kad se činilo da snage ponestaje, ali i na one tihe, odlučne pobede u sopstvenoj glavi, u svlačionici, na terenu.
Zato je ova titula odraz upravo jednog puta na kojem nije bilo prečica, na kojem su prepreke bile brojne, ali koji je na kraju doneo najvredniju nagradu – i ne, ne mislimo na titulu. Ova pobeda je donela potvrdu karaktera.
Iskušenja i iskupljenja
Od početka sezone bilo je jasno da Partizan neće imati lak zadatak. Ove godine se nije praštao loš dan. Svaki gostujući teren bio je zamka, a svaki rival spreman da ugrabi priliku.
Partizan je kroz regularni deo ABA sezone prošao uz uspone, ali je bilo i padova. Bilo je pobeda koje su vraćale veru, ali i poraza od direktnih rivala koji su boleli i budili sumnje.
Ipak, ono što je odvojilo taj isti Partizan od ostalih bila je sposobnost da u najtežim trenucima pronađe način da ostane na nogama.
Nisu to bile pobede koje se pamte po „lepoti“, ali su bile pobede koje se pamte po značaju. Pobede koje su krpile samopouzdanje i vraćale fokus na ono što je bilo najvažnije – da se cilj ispuni, da se podigne trofej koji je Humska dugo čekala.
„Rat živaca“
Ulazak u plej-of bio je nova etapa, gde nema prostora za grešku. Partizan je pokazao zrelost, iskustvo i spremnost da se nosi sa teretom favorita.
Svaka serija bila je priča za sebe, ali finale protiv Budućnosti nosilo je posebnu težinu. Dva tima koja se dobro poznaju, dva tima koja znaju kako se pobeđuje u velikim utakmicama (od Podgoričana smo to videli ove sezone) i duel koji ima težinu više od klasičnog okršaja, kao što je to, jelte, svaki onaj koji donosi trofej.
Serija je bila sve što košarka na ovim prostorima jeste: fizički iscrpljujuća, taktički složena i tenzična „do pucanja“. Nije bilo lakih pobeda, nije bilo „laganih“ večeri.
Svaka lopta, svaki skok, svaki faul… Budućnost je pokazala neverovatnu snagu, ali Partizan je pokazao ono što na kraju odlučuje – čvrstinu u ključnim momentima.
U poslednjoj, odlučujućoj utakmici, videlo se šta znači tim koji veruje u ono što radi. Nije bilo euforije, nije bilo panike. Igralo se pametno, strpljivo, sa jasnim planom u napadu i beskompromisno u odbrani. Svaki poen, svaki skok, svaki presek lopte bio je korak bliže cilju.
I kada je sirena označila kraj, nije to bila eksplozija neobuzdane radosti samo zbog titule. Bio je to „urlik“ olakšanja i potvrda da je sve kroz šta se prošlo ove sezone vredelo.
Ovo nije samo trofej
Ova titula nije titula jednog čoveka. Nije ovo sezona u kojoj će ostati upamćen samo jedan koš, jedan šut ili jedno ime. Ovo je titula tima koji je izgradio snagu upravo iz toga što niko nije bio iznad kolektiva.
Bilo je igrača koji su u ključnim momentima donosili poene kada je najpotrebnije, ali i onih čiji se doprinos merio u defanzivnim zadacima, u preuzimanju u odbrani, u žrtvi za ekipu.
Svaka promena odbrane, svako prilagođavanje u napadu, svaki tajm-aut u pravom trenutku bio je deo slagalice koja se na kraju sklopila u pobedničku sliku.
Partizan nije samo osvojio trofej. Pokazao je kako se bori kad je najteže, kako se ostaje dosledan svojim vrednostima i kako se uspeh gradi iz dana u dan, iz treninga u trening, iz borbe u borbu i to u vremenu kada pobeda često deluje kao „instant“ stvar, kada je pritisak ogroman, kada kritike dolaze sa svih strana – od navijača, javnosti, medija…
I istina, možda će vreme prekriti detalje – zaboraviće se poneka utakmica, poneki promašaj, poneki sudijski zvižduk.
Međutim, ostaće zapisano da je ovo bila sezona u kojoj je Partizan, uprkos svemu, stigao na vrh.
I da su sve izazove, sve sumnje i sve teškoće, na kraju, „prekrili ruzmarin, snegovi i šaš“.
