Kapiten košarkaške reprezentacije Srbije Bogdan Bogdanović završio je učešće na Evropskom prvenstvu zbog povrede, a sada se zna i koliko će ga ona odvojiti od terena.
Dakle, sada je i zvanično: Bogdan Bogdanović je doživeo povredu drugog stepena mišića zadnje lože i čeka ga pauza od četiri do šest nedelja.
Informaciju je potvrdio i Košarkaški savez Srbije, a takođe su dodali i da će Bogdanović lečenje obaviti u Sjedinjenim Američkim Državama, što znači da napušta Rigu i da neće više biti deo tima.
Srbija će Evrobasket morati da završi bez svog kapitena, a njegov zamenik će biti iskusni plejmejker Stefan Jović.
Kako bez Bogdanovića?
Reprezentacija Srbije je do sada ostvarila sve tri pobede na Evrobasketu i redom pobeđivala Estoniju, Portugal i domaćina, Letoniju.
„Orlovi“ će u četvrtom kolu za protivnika imati selekciju Češke, gde su takođe favorizovani, a sa tri pobede su maltene obezbedili plasman u narednu rundu i protiv Čeha imaju šansu da prolaz „zacementiraju“.
Protiv Češke ne bi trebalo da bude problema, ali oprez mora postojati za neke kasnije utakmice zbog činjenice da Svetislav Pešić više ne može da računa na Bogdana Bogdanovića.
Već protiv Letonije se u nekim sitnicama videlo koliko je igrače pogodio izostanak Bogdanovića.
Jesu trivijalne stvari, ali neke, do sada, uigrane akcije, delovale su dosta nespretnije odrađene samo jer se iz petorke promenio jedan igrač.
To ne znači da Marko Gudurić ne može da zameni Bogdana Bogdanovića, samo je činjenica da će im trebati nešto više vremena da se aklimatizuju na tako neke sitne promene.
Gudurićeva sezona u Fenerbahčeu (2024/25) je bila fantastična, pogotovo jer se ustalio u određenoj ulozi koja je kroz karijeru često pripadala Bogdanu Bogdanoviću.
Tu se prevashodno misli na ulogu sekundarnog plejmejkera i takozvanog pomagača u organizaciji igre, a kada to prođe kod perfekcioniste kakav je Šarunas Jasikevičijus, navijači Srbije bi trebalo da imaju vere u Gudurića.
Saradnja sa niskog posta u vidu Nikola Jokić – Filip Petrušev se pokazala fenomenalno još u Parizu, a i u Rigi vidimo da protivnici ne mogu baš da pariraju kako bi voleli.
Luka Banki, selektor Letonije, imao je interesantan pristup u duelu sa Srbijom i Jokića uglavnom čuvao jednim igračem, sa ponekim udvajanjima nakon pomoći sa slabe strane, što je uglavnom radio Davis Bertans.
Hronološki nas to dovodi do najveće prednosti Srbije u dosadašnjem delu šampionata, odnosno do najbriljantnijeg posla Davisa Bertansa.
Nikola Jović je odigrao fantastično čitav pripremni deo, kao i prve dve utakmice Evrobasketa i pokazao da na „trojci“ deluje neodbranjivo i da je upravo on taj „X faktor“ u timu Srbije.
Bertans je uspeo da ga brani bolje nego što se i on sam nadao da će moći. Upravo onaj mali segmentić oko uigranih akcija je pogodio Jovića.
Imao je 0/3 iz igre i to iz situacija iz kojih je pogađao u visokim procentima otkako je obukao srpski dres.
To će samo da „otrese“ i da nastavi kao i do sada, prosto, nema tu neke brige jer je Jović isuviše kvalitetan košarkaš da bi ga tako nešto poremetilo.
Da se vratimo malo na bekovske pozicije. Stefan Jović ima svoju ulogu i drži je se baš onako kako bi i trebalo, ne treba tu trošiti reči.
Što se tiče Alekse Avramovića i Vasilija Micića, njihova produktivnost bi mnogo značila Srbiji.
Avramović je čak i imao neke blistave momente, ali je iz prevelike želje ulazio u greške, što mu se i generalno kroz karijeru dešava i donosi utakmice kada deluje nezaustavljivo.
Upravo je to ono što očekujemo da se uskoro vidi od Avramovića, da uđe u seriju pogođenim šutevima i da požrtvovanom odbranom (koje ni sada ne manjka) poremeti ofanzivne planove protivničkih reprezentacija.
Vasilije Micić je i sam rekao da izlazi iz povrede i perioda od šest meseci bez košarkaških utakmica i to se i te kako oseti.
On je igrač koji „mora“ da ima loptu u rukama da bi bio produktivan, ali mu nedostaje malo „akcije“ da bi uhvatio prepoznatljiv nivo košarke.
Na utakmici protiv Češke bismo upravo i mogli da dobijemo to, da se Micić malo „zaleti“ i uhvati ritam i da se nadamo da će protiv Turske nešto da „klikne“ pa da bude optimalan već za nokaut fazu, kao što je u Parizu „rešio“ Australijance nakon što su se odlepili.
To su sve „šta bi bilo-kad bi bilo“ priče jer do sada Micić nije pokazao previše i njegov doprinos će još više pojačati moć srpskog tima.
Kad smo kod momaka koji nisu previše pokazali, tu je i Nikola Milutinov. On se baš muči na ovom šampionatu i tokom tri odigrane utakmice je bio daleko od svog standardnog nivoa.
Zato su mnogi navijači i bili zabrinuti, ali je Milutinov isuviše iskusan i kvalitetan centar da bi ga ta loša forma nešto duže mučila, jer zaista svi očekuju da opet bude onaj stari veoma brzo.
Sledeći je Ognjen Dobrić. „Ratnik“ sa klupe Srbije je sposoban da presedi celo prvo poluvreme, pa da uđe u drugom i da sve od sebe da se izbori za samo jedan skok, za još jedan posed i pogodi jedan važan šut koji će pokrenuti ostale.
Tristan Vukčević je momak koji u NBA ligi ima jasnu šutersku ulogu, a u timu Srbije se fantastično uklopio za kratak vremenski period.
Ipak, malo je „zaštucao“ na Evrobasketu, pre svega u fazi odbrane. Videli smo svi neke neshvatljive odluke koje je donosio na terenu i zbog toga zasluženo bio zamenjen.
Zna to i on, zna gde treba da popravi te sitne greške i na koji način može da unapredi ofanzivni arsenal reprezentacije Srbije.
Slično je i sa Vanjom Marinkovićem. On je, takođe, sposoban da pogodi šuteve u nizu i dodavanja pretvori u asistencije, pa kada se „zapali“ da otvori reket krilima i centrima za utrčavanja i lake poene.
Napad Srbije funkcioniše odlično. Odbrana je ta koja je znala da zaškripi. Defanzivni skok je takođe znao da bude problem, ali recimo, protiv Letonaca, videil smo da je ofanzivni skok bio moćno oružje.
Dodatni posedi, sjajni šuteri na otvorenim pozicijama i atraktivna košarka. Sve to Srbija već ima.
Izostanak Bogdana Bogdanovića biće veliki udarac za Srbiju, ali nije smak sveta. I dalje su oni izuzetno snažna reprezentacija.
I dalje imaju vrhunske košarkaše. Pa samo treba pogledati kompletan roster i videti da svi ti momci igraju u vrhunskim timovima (bilo NBA, bilo Evroliga).
Svestan sam da Stefan Jović trenutno nema tim, ali je čovek prošao sve moguće nivoe evropske košarke i sezonu iza nas završio u jednoj Valensiji.
Zato nema mesta za nervozu i brigu. Srbija je i dalje mnogo jaka i pod svetlima reflektora Šaomi Arene u Rigi i dalje važi za strah i trepet.
Ima nekih sličnosti između ovog nacionalnog tima i grada u kome igraju utakmice.
Riga je grad sa burnom istorijom koja može poslužiti kao metafora za srpski karakter – ponekad tvrd, ponekad melanholičan, ali uvek ponosan i borben.
Uporediti arhitekturu, istoriju i atmosferu Rige sa načinom na koji reprezentacija igra nije baš nešto svakidašnje, ali je samo utisak koji sam stekao otkako sam došao ovde.
Riga je poznata po mostovima preko Daugave, a Srbija u košarci gradi mostove između generacija – od Kicanovića i Dalipagića, preko Divca i Bodiroge, do Jokića i nove garde koju trenutno gledamo.
Most kao simbol kontinuiteta i povezivanja prošlosti sa sadašnjošću, sa sve Svetislavom Pešićem na klupi, čovekom koji je arhitekta brojnih uspeha i zlatnih medalja iz pomenutih perioda.
Riga je prestonica secesijske arhitekture. Kao što su fasade ispunjene detaljima, krivinama i skrivenim simbolima, tako i igra Srbije ume da kombinuje strogoću i red i razigranu improvizaciju.
Riga je vekovima bila grad-tvrđava, poprište ratova i opsada, baš kao što reprezentacija Srbije deluje u ovom momentu. Mogu da budu uzdrmani, povređeni, ali su i dalje čvrsti i samouvereni.
Riga kao grad-luka, otvoren prema svetu, a srpska reprezentacija svoje igrače daje najboljim timovima sveta.
Dakle, Srbija će u ponedeljak od 21 čas i 15 minuta u Šaomi Areni odigrati naredni meč Evrobasketa, četvrti po redu.
Nadamo se novoj pobedi i sigurnom koraku ka nokaut fazi.
